Autokomanda. Srpska oslobodilačka vojska Kosova (SOVK), pod zapovedništvom prof. dr. Miloša Kovića, vrši poslednje pripreme da krene u osolobođenje južne srpske pokrajine.
Pripreme za pohod izvedene su javno, te su omogućile neprijateljskim snagama da za njega saznaju, pa je iz srpskog komandnog centra stigla naredba o obustavi pokreta. Policajac koji se vidi na snimku saopštava vojvodi od Automande dobijenu naredbu, a on prenosi oslobodilačkoj vojsci Kosova, mahanjem ruke, povlačenje prema Slaviji i obustavu blokade i pokreta.
Sledeća snimljena scena nedobronamernih kamermana donosi kadar kako vojvoda od Autokomande, s rukom pod ruku, s bivšom ministarkom prosvete, nogu pred nogu, bez žurbe, povlači se prema Slaviji. Tužna slika još jedne neuspele diverzije na južnu srpsku pokrajinu, čime je onemogućn vojvoda Ković da zaseni vojvodu Mišića. Ovaj neuspeh onemogućio je da vojvoda od Autokomande dobije Obilićevu medalju za hrabrost i vojne pobede, koju dodeljuje predsednik okrnjene Srbije.
Kad smo kod ordenja, ponosni vojvoda od Autokomande zamerio se vrhovnom komandantu, ranije iznetom izjavom, iskazanom na jednom skupu Nove DSS. Parafraziram, da je AV najveći zdajnik srpskog naroda i da je za njega Vuk Branković gromada.
Da bi grešku ispravio i dodvorio mu se, snimio je pre neki dan klip u kome pokušava da se vrhovnom komandantu umili sledećim rečima: „Zavet u srcu, pamet u glavu, KNJIGE U ŠACI“. Da li će ovim iskazom pridobiti predsednika, u vreme uzrujalih studentskih nemira, kada demonstranti hitaju Kragujevcu, prestonicu Kneževine Srbije.
Vojvoda kaže da sam „opevao“ av u odrednici u „Srpskoj enciklopediji“, u kojoj nema izrečenih kvalifikacija, osim navođenja obavljnih dužnosti.
Kad smo kod ličnosti, optužen sam od doušnika da sam napisao „najodvratniji“ tekst o profesoru Ivanu Božiću, što je ordinarna laž. Odvratno može biti samo ono što su njemu i njegovoj ženi učinili udbaši, vojvodini prethodnici. Jedan član porodice gospođe Božić odao mi je priznanje na hrabroti što sam taj tragičan događaj saopšti javnosti. Inače, njega je akademik Vasilije Krestić, nekada moj a sada Kovićev sadrug, mnogima ispričao. Za ovaj beskrajno tužan događaj, sličan onom u „Sudbinama“ Miroslava Popovića, saznao je od jednog dobro znanog udbaša.
Da bi se ovo što sam napisao ispravno shvatilo, neophodno je reći sledeće. Posle proterivanja osama profesora Filozofskog fakulteta, državna bezbednost udomila se u nemirnu ustanovu, koja se našla pod njenim čvrstim nadzorom, da ne kažem okupacijom. To su najviše osetila odelenja za Filozofiju i Sociologiju, kojima su bile potrebnne godine da se oporave.
Cepanje, rasturanje, i sukobe do očajničke netrpeljivosti, svakodnevne i dugogodišnje, postepeno su prenošene na ostala odelenja, a poslednje je bilo Odelenje za istoriju. Ova netrpeljivost vojvode-profesora prema meni, posledica je te radnje – razbijanja Odelenja za istoriju. I dok su naši prethodnici, još uvek bili dobar nastavnički kadar, i uspevali da sačuvaju dostojanstvo fakultetta, Ković svoj zadatak obavlja javno i prostački.
Ova polemika, nimalo akademska, posledica je takvog rada, budući da vojvoda mora da se dokazuje pred Službom i doušnicima akademijinih doušnika. Bio sam mu profesor i član komisije u odbrani magistarture, a on za mene koristi bezbroj pogrdnih reči: „mumla“, „kočoperni penzioner“, i da više ne nabrajam njegove bljuvotine.
Jedno kratko poređenje. Prošao sam sva univerzitetska zvanja, izbore i reizbore, bez ijedne primedbe, u vreme kada je Filozofski fakultet bio ozbiljna i uvažena ustanova. Vojvoda Ković nijedno unapređenje nije prošao bez primedbi. Kada je za jedno od njih bilo povuci-potegni, pomogao sam mu da se izvuče na molbu akademika Mihajla Vojvodića i upravnika Katedre za opštu istoriju novog veka Nikole Samardžića. Nije narod bez osnove osmislio krilaticu: „Čini dobro, čekaj zlo“!
Vojvoda me je proglasio Gospodarem, doduše muva, ali, ipak, Gospodarem. Svoje kolege, pa i sebe, svrstao je u „muve“, od kojih su neke odletele od Gospodara, ali mnoge nisu, bar još, i nadam se da neće. Nazvati muvama svoje kolege na fakultetu, akademske građane i građanke, profeosre Univerziteta, neviđen je prostakluk, ranije, u kulturi dijaloga, nezamisliv.
Od čoveka kojeg biraju za profeossra i navijači Zvezde, ništa bolje nije se ni moglo očekivati. U skladu sa iskazanim uvredama, nerado ću ga nazvati, samo zato što je uznapredovao – smrdibubom! Prepuštam kolegama sa Odelenja da prihvate ili da se brane na ovo besmisleno i nedostojno ruženje.
Filozofski fakultet je prošao kroz burnu komunističku i postkomuniističku torturu državne bezbednosti, još uvek nedovoljno poznatu i jedinstvenu na Univerzitetu u Beogradu. Uveren sam da se javnost najbolje može upoznati s takvim stanjem samo ako bi se neko latio da napiše roman intelektualnog žanra na fakultetu, koji bi bio interesantniji i iskreniji od istoriografske studije. Nadam se da će i to uskoro doći, sa slobodom koja sviće.
Moj problem je što nisam prihvatio predlog BIA da budem doušnik, te trpim njenu osvetu, ali i onih koji su se prihvatili tog žalosnog i nečasnog posla. Obavestio sam o tome javnost u prethodna dva teksta u „Danasu“ i stoički trpim i čekam slobodu da kažem i ono što dosada nisam. Spreman sam da snosim svaku vrstu odgovornosti za sve što sam napisao, dok za Kovićev tekst mogu reći da je nedostojan renomea jednog profesora Univerziteta.
Radoš Ljušić, univerzitetski profesor u penziji
FOTO: Fonet/Nenad Đorđević
