U četvrtak (16. oktobra 2024.) zatvoren je Privremeni organ za opštinu Srbica koji se nalazio u Kosovskoj Mitrovici. Šta je različito u odnosu na sve prethodne akcije policije na Severu Kosova? To su po prvi put uradili bez podrške specijalaca. Par inspektora, inače ljudi od poverenja i iz najbližeg okruženja Vetona Eljšanija, kolonijalnog upravnika Severnog Kosova, formalno zamenika regionalnog komandira direkcije policije Sever, u realnosti prvog čoveka tog policijskog regiona jer nema Srbina koji je nominalno formacijski iznad njega. Istini za volju, ta grupa inspektora, dovedena iz svih krajeva Kosova, suštinski je zadužena za sprovođenje nacionalističke i antisrpske politike režima Aljbina Kurtija usmerene protiv većinskih stanovnika ove oblasti.
I oni su u svemu osiono prvi, oštrica tog mača, bez da se drže zakonskih obaveza u svom poslu, pretvoreni u stormtrupere kojima je jedini zadatak borba protiv Srba i svega srpskog, bilo da je to hapšenje Arsenijevića zbog pištaljke, zatvaranje institucija ili skidanje srpske narodne zastave na Zvečanskoj tvrđavi. U svojoj mržnji revnosniji i silniji od Miloševićeve policije jer ona nikada nije smela ili htela slično da radi u etnički čistim albanskim mestima kao što su npr. bila naselja u Drenici.
Isti ti inspektori, pojačani sa desetinama uglavnom mlađih policajaca u civilu, bez ikakvih oznaka, kojima je jedino zajedničko da su Albanci i da uopšte ne govore srpski, ovih dana krstare mitrovačkom pešačkom zonom kao šerifi ili ‘oslobodioci’, koja je postala poprište borbe opstanka severnog dela Kosovske Mitrovice kao jedine stvarne multietničke sredine i poslednjeg grada u kojem Srbi žive na Kosmetu sa jedne strane, i albanizacije Severa Kosova po mogućstvu bez Srba ili u najmanju ruku sa njima kao građanima drugog reda, jednog od ključnih programskih ciljeva Kurtijevog Samoopredeljenja. Nakon sprovedene privatizacije na osnovu etničke pripadnosti dobrog dela lokala koji se tu nalaze a bili su u društvenoj svojini usledilo je njihovo otvaranje, i kada su maksimalno izbojkotovani od većinskog stanovništva do mere da je njihovo postojanje ekonomski neisplativo došlo je do promene taktike.
Već danima u jednom od tih lokala na početku šetališta po radnom zadatku dolaze gosti statisti, radnici južne i severne opštine i drugih institucija, vrlo izvesno na besplatnu kafu. Da kao Kurtijevi poslušnici verovatno pokažu međunarodnoj zajednici kako eto projekat funkcioniše, a u stvari da isprovociraju reakciju već poniženih i izmorenih Srba. Kako bi potom Kurti takve neke etničke incidente i sukobe nižeg intenziteta iskoristio u kampanji jer je ona isključivo vezana za Sever Kosova i nacionalizam. Ne više za bolji život, borbu protiv korupcije i kriminala. Te nezvane goste štite pomenuti službenici koji se od gostiju statista uopšte ne razlikuju, a i niko do sada nije video njihove značke koje su prilikom kontrole dužni po zakonu da pokažu. Oni po pravilu legitimišu i kao problem posmatraju mlađe Srbe (što je javnost mogla da vidi u onom snimku bezrazložnog prebijanja trojice momaka od pre par nedelja), iz vrlo prostog razloga samo zato što Srbi, ali su zato gosti lokala koji je postao glavno čvorište okupljanja Albanaca po zadatku (i koji su dobrom broju isto policajci) zaštićeni kao beli medvedi, bez obzira na to što oni snimaju prolaznike ili goste susednih srpskih lokala ili provociraju i primitivno posmatraju naše žene, sestre, ćerke i majke pa čak i ponekad psuju prolaznike (lično čuo).
To je samo jedan deo. Vrlo mali deo agonije koju već više od dve godine preživljavaju Srbi na Severu Kosova. Čiji se početak podudara sa početkom rata u Ukrajini. Nevolje je čak teško i pobrojati. Počevši od ilegalne eksproprijacije i otimanja zemlje zarad izgradnje baza specijalne policije, pa militarizacije i punktova specijalne policije kao što je Bistrica, usmene zabrane uvoza robe i proizvoda, zabrane gradnje zgrade univerziteta, zatvaranje banaka, pošta, opština, otimanja niza objekata, svakodnevnih pretresa bez naloga sve do nameštenih hapšenja za ratne zločine ili napad na ustavni poredak. Sve to dolazi od strane Kurtijevog režima koji svim svojim akcijama želi da im toliko oteža uslove života i da ih u potpunosti obespravi da većina Srba odluči da napusti svoja “vekovna ognjišta“ – što se i donekle dešava ili da ih natera na asimilaciju sličnu koju su prihvatili neki pripadnici bošnjačke ili romske manjine koji su visoki danas članovi Vetvendosja (Samoopredeljenja).
Nažalost, nama Srbima na Severu Kosova, a i na Kosmetu generalno, svi napred pomenuti problemi iako utiču na kvalitet našeg svakodnevnog život, koji se gotovo u svemu prebacio u Rašku, Novi Pazar i Kuršumliju gde idemo za plate, penzije, lekove, dokumente, knjige, hranu, piće i sl., nisu najveći problem. Ključni problem leži u zvaničnom Beogradu i njegovom u najmanju ruku izdajničkom odnosu prema budućnosti i Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji.
Smanjenje prisustva Srbije na Severu Kosova nije ekskluzivitet vezan za Kurtijeve akcije i njegov nacionalizam. Bilo bi nepravedno ne pomenuti da je većina institucija nestala tako što ih je Srbija, ona Vučićeva, svojevoljno ukinula, povukla ili integrisala u kosovski pravni okvir sprovodeći Prvi sporazum iz Brisela. Policija, pravosuđe, civilna zaštita, telekomunikacije i MTS, elektromreža i energetika (Elektrosever) ili predaja katastra su bili dobrovoljno priznavanje faktičke nezavisnosti i pre Francusko-nemačkog plana i Ohridskog sporazuma.
Na to se nadovezalo ambivalentno i konstruktivno držanje Beograda prilikom svih događaja ove godine počevši od konačnog nestanka KM tablica i ukidanja stiker režima, preko zatvaranja Poštanske štedionice, Pošte Srbije i privremenih opštinskih organa pa do samostalnog predstavljanja Kosova u CEFTA i povlačenja UNMIK-a iz tog sporazuma na osnovu zahteva Beograda zarad navodnog ukidanja usmene zabrane uvoza dela srpske robe na prelazu Merdare (ali ne i na Jarinju i Brnjaku) koje ni dan danas ne funkcioniše.
Ako to sve nije ispunjavanje obaveza Srbije iz poemenuta dva dokumenta onda ne znam šta je. Imam prijatelje koji tvdrde da bez saglasnosti i prećutne podrške vlasti u Beogradu ništa od ranije pobrojanog ne bi moglo da se desi, i da čak opušteno i osiono ponašanje specijalaca proizilazi iz navodnih garancija da im se ništa loše neće dogoditi. Događaj iz uvoda prilično podseća na tako nešto. Mnogo više od njega na takve zaključke navodi to da se akcije predsednika, vlade ili šefa kancelarije za KiM svode na saopštenja, izjave ili poneku snažnu i oštru konferenciju za štampu. I dan danas izostaje reciprocitet (npr. u zabrani izvoza onih strateških sirovina čiji uvoz Kosovo dozvoljava ili u hapšenju za ratne zločine ili napad na ustavni poredak), zamrzavanje i povlačenje iz svih dosada postignutih sporazuma i proglašenje okupacije kao ultimativno sredstvo koje bi jednom zauvek rešilo pitanje problema Kosova i Metohije na način koji bi obavezao državu Srbiju da kada se steknu povoljni uslovi pokrajinu vrati u ustavno-pravni poredak Srbije.
Način na koji Aleksandar Vučić štiti i brani Srbe na Kosmetu u mnogome podseća na to kako je predsednik vlade Jermenije Nikol Pašanjin pomagao i branio Jermene u Nagorno-Karabahu tokom višemesečne blokade ovog regiona i za vreme jednodnevne vojne operacije Azerbejdžana nakon koje je usledio njihov masovni egzodus koji je potom potvrđeni i prihvaćen njegovim priznanjem integriteta i suvereniteta Azerbejdžana i nad tom vekovnom regijom Jermena. Sa jednom bitnom ogradom. U našem slučaju delovanje predsednika Srbije je i strašnije od ovoga jer dok Kurti sprovodi etničko čišćenje i dok se dešava tihi egzodus Srba iz južne pokrajine Srbije on zajedno sa svojim podređenim u ostalim državnim organima preduzima radnje ili se suzdržava činjenja koje u svakom pogledu znače priznanje de fakto nezavisnosti Kosova.
Totalnom pogoršanju položaja Srba na Severu Kosova do potpunog kolapsa i urušavanja i te kako je doprinela Srpska lista, Frankenštajn kreacija sve tri strane uključene u briselski dijalog (Beograd, Priština i EU) zamišljena da što lakše sprovede sve ranije dogovore jer je otpor njima na početku bio apsolutan. Vremenom kao produžena ruka Aleksandra Vučića ona je stekla apsolutnu moć, uništila svaki politički pluralizam i koristeći različite metode ucena i pritisaka postala jedini glas Srba, što međunarodnim predstavnicima dugo vremena nije smetalo dok im je bila partner u sprovođenju svih loših dogovora po Srbe. Danas njima i vlastima u Prištini smetaju zbog nekonstruktivnosti, ali su i potpunosti uticajni među Srbima jer gotovo svaki od njih zavisi od Srbije na neki način, i bez obzira što ih većina prezire i dalje će glasati za njih. Međutim, kada se o tome govori mora se imati u vidu činjenica da je jedini saveznik kojeg Srbi na Kosmetu imaju Srbija, pa čak i kada je ona zla maćeha prema njima. Te da je mazohistički i podanički odnos i prema Vučiću, SNS-u i Srpskoj listi vezan je za taj nesporni uticaj bilo koje vlasti u Srbiji, koji ponekad neki protivnici današnjeg režima ne mogu objektivno da sagledaju pa često nemaju razumevanja za kosmetske Srbe.
Poslednji tango Srba sa Severa Kosova su bile barikade u decembru 2022. godine. Vizionarske su bile reči iz Raške komandira Aleksandra Filipovića da će “nas loviti kao zečeve“ ako one budu uklonjene. Predvidivo je bilo da nema nikakvih međunarodnih garancija već je bilo reči o dva saopštenja i da je Vučić lagao, što je skoro i sam priznao. Odluka da se uvaži njegov zahtev i da se one uklone je jedna od većih grešaka predstavnika lokalnih Srba. To je bio zadnji trzaj i organizovani otpor sa zavidnim stepenom jedinstva kojeg nije bilo godinama pre, a nema ga ni dan danas. Nakon toga je nastupila opšta propast, rasulo, mrtvilo, bezidejnost, apatija.
Poslednjih dana čitam sabrana dela Grigorija Božovića, nepravedno zaboravljenog hroničara kosovske Golgote i u razdoblju nakon Berlinskog kongresa i Mladoturske revolucije. Nesreća, progoni, ponižavanje, iseljavanje, diskriminacija ili borba za očuvanje identiteta, jezika, vere i kulture na ovim prostorima nije definitivno rezervisana samo za nas iz današnjih generacija. Izgleda da je to usud koji nas kao narod prati vekovima i ponavlja se ciklično. Teši me to da današnje nedaće nisu ništa teže od nedaća ljudi pre 1912. godine. Neverovatno izgleda da su potpuno identične onima pred Balkanske ratove. Ali bio bih mnogo spokojniji da među nama ima individua o kojima Božović i piše, kao što su Bogdan Radenković, Vukajlo Božović, ili manje poznati knezovi Luka Prodanović, Radovan Rosulja i Krsto Šviković, crkvenjak Gapa Mojsin, domaćin Leka Jovičić, pop Milenko, a da se Kosovom bave neki novi Nušići, Rakići, Spalajkovići ili Stankovići.To bi pomoglo da dočekamo neko novo i bolje vreme. Ovako svakim danom sve više strahujem da nas čeka sudbina Jermena iz Nagorno-Karabaha.
Marko Jakšić
