Fudbal ne pratim preko 20 godina, ali se sećam Roberta Bađa. Ako je postojala elegancija, to je bio on. Igrao je kao kakav mudrac na zalasku karijere, u Breši.
Dodir sa loptom, ponašanje, nešto čega danas nema. Svi trče kao mahniti, a on je znao da igra i da se igra, kako glavom, tako i telom.
Kada se završila velika karijera, umesto da se kao i većina bori za fotelje i status, ili da bar bude trener, otišao je da živi povučeno na nekom seoskom ranču, daleko od sveta.
To nije bilo bekstvo, nego povratak suštini.
Pojavi se tek ponekad, retko kada na utakmicama i na stadionu, tek da podseti ljude na ono najvažnije, a to je ljudskost.
Vozi starog Fijata.
Bavi se organskom poljoprivredom.
I na sve liči, samo ne i na jednu od najvećih fudbalskih ikona koje pamtim.
Sklonio je ego u stranu, tačnije pretvorio ga u smirenost i tišinu.
Izašao iz skupih odela i svega onoga što nosi glamur i slava.
Ne govori puno, retko daje intervjue, ali zrači takvom toplinom i skromnošću, shvativši šta je najvažnije.
U narodu živi jedan Roberto Bađo, a u stvarnosti je to sada jedan sasvim drugi, koji je prevazišao sve ono za šta je dao svoju mladost, a to su uspesi, slava, bogatstvo.
Oslobodio se mnogih lanaca sistema, i sada je pravi.
Ne da mu fudbal nije najvažniji, nego živi nešto drugo, dublje, dalje, i podseća nas šta znači biti čovek i šta sve može čovek, kada izađe iz lavirinta zvanog večita trka za novcem i slavom i stalno medijsko dokazivanje.
Naspram toga, jednostavan život, prepun ljubavi, koja se širi, gde god da se pojavi.
Nije ni malo lako biti jedan od najvećih u fudbalu, ali je još teže, kao takav, izaći iz svega toga i pokazati da postoji i drugi put, neuporedivo bliži životu i onome od čega smo stvoreni.
A to je život, a ne industrija koja od svega pravi novac.
Bađo nije hteo to, hteo je slobodu i dobio je.
Hvala mu na toj lekciji.
Pre sam ga voleo kao fudbalera, ali sada ga mnogo više osećam kao čoveka.
Stefan Simić
FOTO: YouTube
