Sedmi pečat 
U Srbiji je čak i vazduh krcat nagoveštajima. Političko tlo podrhtava, ruše se polako i temelji i kulise sistema zasnovanog na volji i planovima samo jednog čoveka. Predsednik Srbije već skoro deceniju i po hoda i posrće po vijugavim stazama domaće i svetske politike, plaćajući svoje učešće u toj igri, kako vreme prolazi, prvo ustupcima stranom faktoru, pretežno zapadnom, a potom i potpunom rasprodajom i arčenjem našeg porodičnog blaga.
Privrede, prirodnih bogatstava, teritorije, suvereniteta, ljudskih resursa, opštih moralnih vrednosti, časti i ugleda države i naroda.
Studentski protesti iznenadili su ga i uplašili svojom brojnošću, ozbiljnošću i jednostavnom ali dobrom organizacijom. Za sada, protiv njih nema efikasniji lek od otrcanih optužbi za obojenu revoluciju i prenaglašavanja uloge i značaja manje grupe notornih autošovinistički nastrojenih profesionalnih aktivista, od kojih i on i luksemburški mediji nastoje da naprave lidere. Zanimljiva je njihova sinergija u vezi sa ovim pokušajima političkog inženjeringa, iako se u redovnim okolnostima Vučić i tzv. “Šolakovi mediji” uvek gledaju preko nišana, Oduvek su stvari u Srbiji složenije nego što deluju na prvi pogled.
Studenti traže rasvetljavanje bukvalno svih okolnosti vezanih za tragediju u Novom Sadu i odgovornost za sve koji su joj na bilo koji način doprineli, bez obzira na njihov status i položaj u državi i ostavke svih onih koji su podstrekavali i vršili nasilje nad mirnim demonstrantima.
Na prvi pogled deluje da bi Vučić zarad smirivanja napetosti u društvu možda i mogao da ispuni ove zahteve, ali to bi bez sumnje dovelo do odgovornosti nekih ljudi iz njegovog bliskog okruženja ili do pojave “svedoka saradnika”, koji bi u strahu od visoke zaprećene kazne možda progovorili i o mnogo čemu drugom važnom i nezgodnom za njega i njegov sistem vlasti i organizaciju na čijem je čelu, a koja upravlja različitim poslovima, od kojih mnogi možda nisu u skladu sa zakonom, i to najblaže moguće rečeno, u duhu velikog praznika.
S druge strane, poslovično kilava srpska opozicija moli Boga da studenti istraju u svojim namerama i blokadama, jer ona po ko zna koji put očekuje da joj snagu i momentum daju spoljne okolnosti a ne njihova sopstvena pamet, sposobnost, politička umešnost i ugled u narodu. Već viđeno.
Nažalost, opozicija pomalo podseća i na one ljude i grupe koji svuda u svetu, tokom velikih i nemirnih demonstracija ogorčenih građana, pokušavaju da nešto ućare u mutnom, da uzmu namirnice ili kaput iz razbijenog izloga ili ostvare neku drugu nezasluženu korist. Ovo poređenje je možda malo preterano ali verujem da na sličan način razmišlja ne tako mali broj ljudi u Srbiji, Srpska opozicija ima i dobre potencijale u sebi i umesto da se duri i besni zbog brojnih jetkih kritika na svoj račun, bilo bi joj bolje da se uozbilji, odbaci prevaziđene modele ponašanja i razmišljanja i pokuša da razume da su petooktobarski obrasci zauvek mrtvi, da su zaključane kase u Budimpešti i Briselu i da su joj potrebni novi alati u borbi protiv vlasti.
Nova strategija, bolje poznavanje srpskog biračkog tela i uopšte, jasnije razumevanje ukupnih znakova i glasova pored puta u trećoj deceniji 21. veka.
Ako to uspeju da shvate, moguća su i prijatna iznenađenja iz tog pravca, mada je logičnije da se na scenu popnu i neki novi ljudi koji sve prethodno nabrojano bez većih muka vide i razumeju.
Biće kako mora da bude, studenti su prilici da nadvise svoju uobičajenu ulogu u društvu ia da postanu iskra koju je udar našao u petrifikovanoj srpskoj javnosti kojom Vučić i SNS već dugo upravljaju kako im se prohte, često mareći za Ustav i zakone kao i za lanjski sneg.
Društvo je napeto do pucanja i brine za svoju budućnost, možda i ozbiljnije nego ikad u poslednje dve i po decenije.
Ipak, valja pomenuti i tip i vrstu briga koje ga muče. Od toga zavisi i stepen zrelosti neke zajednice i njena opšta vitalnost.
Novosadska tragedija i njene posledice probudile su kod ljudi čvrstu volju da se, što je više moguće, stane na put vladavini neodgovornih, nehatu, improvizaciji, nesposobnosti i ogromnoj korupciji. To su i važni i snažni motivi za homogenizaciju društva na zdravim osnovama i za ostvarenje zamišljenih ciljeva na taktičkom planu i u srednjoročnom periodu. Želimo da verujemo da su ovo te okolnosti i da ćemo imati kolektivnu pamet, znanje i sreću da ostvarimo ono što sebi zacrtavamo da uradimo i u vezi sa čim smo glasni i jasni.
Ipak, važno je dodato da na širem istorijskom planu, Srbima još uvek prete mnoge stvari koje su nas i u prošlosti preskupo koštale. Optimizam da su drugi narodi i države proteklom vremena smanjili apetite prema našem postojanju i našim interesima, jednako je detinjast i lakomislen kao i uverenje da smo iz istorije mnogo naučili. Prikupili smo bezbroj informacija ali nam znanje nije uvek jača strana. Rešavanje aktuelnih i ozbiljnih društvenih problema i kontroverzi, danas i ovde, trebalo bi da nas podseti i na neophodnost suočavanja sa strateškim, istorijskim problemima i mukama, koje niti su nestale niti će se rešiti same od sebe, naročito ne ako ih ignorišemo i zaboravom pokušamo da prevaziđemo. To bi nažalost bio put u propast a ne u spasenje i napredak.
Naravno, tu pre svega mislim na pitanje Kosova i Metohije, naše zavetne teritorije, ustavne, moralne i emotivne osnove naše sržne strukture.
U vrtlogu istorije koja se ubrzava, u neizvesnosti sudbinskih pomeranja globalnih tektonskih ploča, Srbi nemaju drugog izbora nego da se osove na noge, pronađu u sebi zatomljenu predačku snagu i pamet i ojačani sopstvenim savremenim znanjima i talentima, pokušaju da sačuvaju i svoju krvljom stečenu tapiju na slobodu i svoj goli život.
Neka nam u tim poduhvatima pomognu i dva značajna i u narodu zapamćena Srbina koji su nam, svaki na svoj način i u svojim okolnostima, ostavili važne poruke za razmišljanje.
Prvi je polihistor, akademik i profesor Milorad Ekmečić koji je zapisao: “I sve dok i poslednja svetlost srpske demokratske države bude tinjala na Balkanu, naši se neprijatelji neće smiriti. Za decenije, za vekove…”
Drugi je, tada još samo sveštenik, Momčilo Đujić iz Knina, pre nego što ga je sudbina snažno gurnula u vihor Drugog svetskog rata, kao narodnog tribuna i ratnika: “Bilo je muka i nevolja, svađe i suđenja, ali braćo moja, došlo je vrijeme da polažemo ispit na Kosovu, na Vračaru i u Jasenovcu. Ako nas Kosovo, ako nas Vračar, ako nas Jasenovac ne može da ujedini, onda nam jadna naša majka. Treba onda sasvim da propadnemo i ja mislim da ne zaslužujemo da živimo i postojimo kao narod, braćo i sestre”.
Možda je vreme da svi počnemo ozbiljnije da shvatamo i učiteljicu života i one među nama koji su nekada umeli da čuju njen glas i da ga sačuvaju kao deo kolektivnog iskustva.
HRISTOS SE RODI.
Vladan Vukosavljević
