Beogradski trg Slavija, u nedelju, 22. decembra, bio je suviše mali da primi na hiljade i hiljade ljudi koji su se prema njemu slivali sa svih strana. Trg nije bio dovoljno veliki, ali Beograd jeste. Široko i srdačno raširenih ruku, obasjan suncem kao da je proleće, a ne kraj decembra, primio je sve koji su uspeli da stignu do Beograda, do Slavije.

Skup je zvanično trebalo da počne u 16h, ali je počeo znatno ranije. Praktično, od 11h 52 minuta, kada su studenti, kao i svaki dan stali ispred svojih fakulteta i odali poštu žrtvama stradalim u padu nadstrešnice 1. novembra u Novom Sadu. A onda je beskrajna reka ljudi krenula sa svih strana da se kreće prema mestu zakazanog skupa. Podsetili su na ogromne grudve snega koje se kotrljaju i uvećavaju iz ulice u ulicu.

Najpre su išli trotoarom dok se ne skupi dovoljan broj ljudi, a onda širokim beogradskim ulicama nadiruću kao ogromna bujica. U međuvremenu, studentima su se pridružili  dramski umetnici, koji su se takođe najpre okupili ispred svojih matičnih pozorišta, a onda svi zajedno, od Jugoslovenskog dramskog pozorišta ka trgu Slavija. Glumci su oduvek bili ljudi velikog srca, društveno angažovani i uvek na pravoj strani, osim pojedinaca koji su obeleženi i izviždani.

Među prvima su stigli poljoprivrednici iz Nedeljica. Zlatko Kokanović  i Nebojša Petković. I to na traktoru koji su propisno parkirali na parking prostoru iznad Slavije. Obećali su studentima da će bar jedan traktor stići do centra Beograda, i ispunili obećanje. I tu su nastali prvi i praktično jedini incidenti na ovom veličanstvenom, istorijskom skupu. Desetak sati kasnije će se ispostaviti da je u nedelju, 22. decembra održan najveći skup ikad organizovan u Srbiji, i da je premašio čak i čuveni, do sada rekordni održan 5.oktobra.

Bio je to najveći skup studenata ikada organizovan u Srbiji.

Kako su to uspeli mladi studenti, nikome nije jasno. Bez medija, bez para, bez podrške političara ili stranih službi kako ljudi iz vlasti stalno navode. Ti naši studenti koji su nam tu pred očima i koji su maltene nevidljivi, nezainteresovani, u nekom svom svetu, kojima je stalo samo da što pre završe fakultet, spakuju kofere i kupe kartu u jednom pravcu za Nemačku, Norvešku, Kanadu, Ameriku, Australiju…

Kako smo ih potcenili? Kako smo se ogrešili o njih? Kako im ranije nismo pružili šansu?

Valjda će nam nekada oprostiti.

Odjednom su, kao feniks izronili, podigli se, pokazali svoja lica i pustili svoj glas. Prosto je neverovatno kako su organizovani, kao najdisciplinovanija vojska. Kako su osmislili svoje aktivnosti vezano za blokade, za svoje društveno delovanje, kako su organizovali svoje slobodno vreme i uopšte, ceo svoj život preselili na svoje fakultete. Organizovani preko društvenih mreža, svi imaju svoje zvanične instagram naloge, preko kojih se oglašavaju i komuniciraju sa javnošću. Imaju svoje transparente na kojima piše sve što treba da znaju vlasti i građani o njihovim zahtevima, željama, razmišljanjima. Dogovaraju se na plenumima koje imaju svakodnevno o svakoj planiranoj aktivnosti. Odlučuju o tome ko će govoriti za medije i iznositi zajedničke stavove.

Mladi, lepi, pametni, elokventni, široko obrazovani, koračali su brzo i odlučno beogradskim ulicama spuštajući se do Slavije. Tamo su stali i na vošeban način uspeli da utišaju 100 000 građana na 16 minuta. Tišina je bila bolna, emotivna i veličanstvena. Nijedan automobil nije zatrubio, nijedan telefon nije zazvonio. Tišina je bila toliko neverovatna da se moglo čuti samo disanje. Bez komande, bez megafona i ozvučenja, bez ikakvih govora, uspeli su  da u apsolutnoj tišini 100 000 ljudi oda počast žrtvama. 15 minuta zaglušujuće tišine za 15 stradalih u Novom Sadu. I još jedan minut za tragično stradalog sedmogodišnjeg dečaka u Zagrebu. Bio je to najdirljiviji, najsnažniji muk koji ni najtvrđa srca nisu mogla izdrže mirno, da im bar oči ne zasuze.

Nakon šesnaestominutne mrtve tišine, studenti su započeli svoj performans na Slaviji. Počela je snažna, zaglušujuća buka koja je morala da zapara nebo, da zadivi svet. “Opasnim spravama” i transparentima su se opremili. Pištaljke-crvene, plave, bele, žute, male i velike, devojke sa bubnjevima, cika, vriska, galama na sve moguće načine.

U nekom trenutku, jednom momku na skupu je pozlilo. Za svega nekoliko minuta raščistila se gužva oko njega, oslobodio prostor da može da diše, lekari sa skupa su ukazali prvu pomoć do dolaska Hitne službe koja je stigla u rekordno kratkom roku.

To je ta mladost, vesela i bučna, razdragana, puna duha i entuzijazma, ali i ozbiljna, pametna, kulturna, odmerena…svoja. Mladost koja prepoznaje lažne autoritete, koja je hrabra da diktatoru jasno kaže : “Vas niko ništa nije pitao”.

Mladost, pamet, hrabrost koja ne pristaje na sitne ustupke, na sto evra od države, na obećane subvencionisane stanove… na sistem štapa i šargarepe. Pokazali su da su časni i nepotkupljivi. Da jasno znaju šta traže i da će do kraja istrajati u tome i još jasnije šta nikako neće. Oni koračaju brzo i hrabro, na njihovim transparentima sve piše. Oni ne žele da se eksponiraju i postanu popularni i slavni. Oni traže da se njihovi zahtevi ispune potpuno, brzo i tačno kako u njima piše. Ne “navlače” se na pregovore i polovična obećanja. Nebitno je šta tačno studiraju, jednostavno kažu: Ja sam student beogradskog univerziteta. I to je dovoljno.

Po završetku svog performansa, počeli su polako da se vraćaju na svoje blokirane fakultete, a okupljeni građani, i dalje u čudu, zbunjeni, ponosni, razneženi… da napuštaju skup.

Oko 18h  saobraćaj na Slaviji je ponovo uspostavljen, a na ulici, za njima nije ostao ni jedan papirić, nijedna prazna flašica ili konzerva…sve su počistili. I dok svi mi i dalje gledamo i “kačimo” snimke veličanstvenog skupa, najvećeg ikada u Srbiji, sređujemo utiske, neki slave, neki brišu suze radosnice…, naši vredni studenti su i dalje, svaki dan imaju svoje redovne petnaestominutne blokade po hladnoći i kiši. I pre te veličanstvene nedelje na Slaviji, oni su uveliko pravili planove za performans u sredu 25. decembra, kada su pokušali da nađu misteriozno biće zvano Zagorka Dolovac i predaju joj pisma kojima su je podsetili  šta joj je dužnost i za šta prima enormno visoku platu.

Pored svih velikih stvari kojima nas svakodnevno zadivljuju, uspeli su da pokrenu i motivišu i srednjoškolce, buduće studente da se i oni organizuju.

 “Da mi je neko rekao da dete na raspustu probudim u pola 11 i nateram ga da izađe da stoji na kiši, rekla bih – nema šanse, nisam ja Supermen.

A onda dete ustane samo i izjuri iz kuće…

#15minuta”

A oni su se lepo zahvalili svima nama i jednostavno poručili: “Budite uz nas, tek smo počeli!”

Dr Slavica Plavšić