Александар Вучић је пассе, своју власт је потрошио и више се не поставља питање хоће ли побуњени и ка успостави елементарног поретка правде и слободе окренути део српског друштва, предвођен студентима, извојевати победу; хоће, у то нема никакве дилеме, а Вучићев политички крај само је питање тренутка, оцењује главни уредник дневних новина “Нова” Ранко Пивљанин.
Пивљанин у разговору за портал “Симптом” каже да је од пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду (1. новембра 2024) наовамо “Вучић политички мртвац”, дезоријентисан и изгубљен, неко чији је сваки потез погрешан, и да ће на ток будућих догађаја имати мало или нимало утицаја, те предвиђа да ће му остати једино да ствар развлачи и мрцвари до избора на које ће, како сматра, морати ићи, по себе и своју позицију, у још неповољнијим околностима.
“Избори за њега представљају политички крај… Може да их изгуби ако се успостави адекватна алтернатива, а и ако их добије (на његов начин, знамо како то изгледа) у овој атмосфери му их нико неће признати. Његов пад ће бити сличан паду Слободана Милошевића”, сматра Пивљанин. (Милошевић није признао пораз на изборима од противкандидата Војислава Коштунице 24. септембра 2000. па је дошло до демонстрација 5. октобра када је свргнут.)
Он је на становишту већ практично присутне, друштвено-политичке дихотомије у српској стварности, где Вучић, који готово да је потпуно изгубио битку са друштвом, као и трајно и неповратно део своје досадашње моћи и утицаја, ипак и даље располаже апаратом силе (полиције и службе безбедности), што му пружа могућност да се одржи и опстаје.
“Немам никакву сумњу да је овај режим у стрмоглавом паду и да Вучић све мање има власт и све мање је у стању да контролише ситуацију, али још увек има моћ – оличену у репресивном апарату. Његов опстанак виси о танком концу полицијске и удбашке лојалности, дакле на голој сили. Студенти и побуњени народ су обавили свој део посла, елиминисали страх, ослободили људе и размрдали темеље коруптивног режима, али док год полиција „не спусти штитове“ ова агонија тињајућег и тихог грађанског рата ће трајати”, оценио је Пивљанин.
На констатацију да на челу земље имамо осорног човека, све обеснијег како одмиче актуелна политичка криза, без и најмањег осећаја да је потребно смиривање тензија у друштву и договор око стварно фер и демократских избора, те упитан како у таквим околностима уопште исходити (ванредне) изборе, али и када очекује њихово расписивање, Пивљанин одговара онда “када Вучић процени да може да их добије”.
Каже да све делује као да се одлучио на “бескрајно одуговлачење”.
“… рачунајући да ће се протести исцрпити и стати, да ће он потом консолидовати редове и лакше обавити посао, али се испоставило да је ватра бунта поново букнула а стигли су још већи и конкретнији проблеми са претећим енергетским колапсом због кризе око НИС-а. Сада му је само остало да ствар развлачи докле год буде могао, али у неком моменту то више неће зависити од њега и мораће на изборе у још неповољнијим околностима”, наводи саговорник, понављајући да резултанта потеза “политичког зомбија без јасне оријентације, који иде из грешке у грешку, никако не може бити повољна по њега”.
Са стране се чини као да је власт добрано притиснута, не само под утицајем масовних протеста студената и побуњених грађана више од годину дана, већ и спољнополитички гледано, практично стешњена интересима великих сила који се преламају овде и очитују и преко ситуације у вези са НИС-ом.
На питање види ли режим у једној изнуђеној позицији и да се од споља жели истерати на чистац, Пивљанин се слаже да се “Вучићу и са спољнополитичког становишта сузио простор” и да би се то могло рећи, али да би можда прикладнија формулација била “да је сам себе закречио у чошак, немајући више куд”.
“Изгубио је политичке „спонзоре“ у Немачкој, Макрон има своје проблеме, а Европска унија полако али сигурно одустаје од подршке његовој тзв. стабилократији која то одавно није – виде да је направио потпуну аномију од друштва и политике која више није одржива. Проиграо је и подршку Путина који му, реално, није ни могао бити од неке помоћи осим да на русофилији код Срба мотивише већи број гласача и који му је тврдим ставом око НИС-а и претњом завртања гаса додатно затегао свилени гајтан око врата, а код Американаца га је претекао његов прекодрински клон Додик који је за себе „испословао“ скидање санкција и, очигледно, повратак у крило Америке из ког је и лансиран. Могло би се рећи да јесте истеран на чистац, али је тачније рећи да је сам себе закречио у чошак и да назад нема куд, а напред је живи песак. За њега, који се показао као душманин своме народу и свим грађанима Србије, баш ме брига, али проблем је што ћемо рачуне који стигну на његову адресу ми плаћати”, закључује главни уредник штампаног издања “Нове” Ранко Пивљанин.
Симптом/М. М.
