Раније смо упозоравали децу да се пазе дилера, да не прихватају оно што им нуде, јер сваки нови зависник је добар извор прихода.

Некада је полиција хапсила нарко дилере, а сада се возика са њима и допушта да несметано повређују студенте и средњошколце.

Некада су баке са нежношћу гледале младе људе, волеле да им причају како је било кад су оне биле младе.

Данас баке псују децу која стоје у тишини и одају почаст деци настрадалој испод надстрешнице, прижељкују да ту децу изгазе тенковима, као у Кини!

Некада су професори морали да буду моралне, часне особе. Данас професори ратни злочинци ваде нож на децу.

Некада су вечити студенти били скрајнути, нису могли да одлучују у име других студената.

Данас студенти који студирају десет година ведре и облаче на факултетима.

Некада смо отворили своје домове и срца избеглицама из Босне.

Данас они и њихови потомци кажу да су у Сребреници вежбали за нас, другосрбијанце и да ће нас потаманити уколико не будемо прихватили њихове „вредности“.

Земља је изокренута наопачке.

За њу нас држе окови на ногама, иначе би се овако празних глава већина винула у космос, или би лебдела изнад равне плоче, што би рекао Барба наутички.

П.С.

Нема везе, огласио се Ноле, додуше млако, да не увреди облизатора, али Нолету се у зубе не гледа.

Подржао би он срчаније студенте, да су то студенти Афроамериканци који блокирају америчке универзитете, или да су уместо парола и црвених отисака шаке дохватили крстаче, тамјан и кренули да литијају.

Александра Ћурчић