Извршна власт последњих месеци прибегава репресији као средству опстанка, а тужилаштво није способно да се супротстави злоупотреби репресивних механизама државе, већ је и само подлегло томе да буде злоупотребљено. Не само тужилаштво, него и правосуђе.
Мучење, пребијање и гажење противника власти се баш допало режиму, али му срећу квари правосуђе које ту и тамо ипак каже – доста. Док Вучић не смисли како да га укине, разговарамо са тужиоцем Апелационог суда у Новом Саду Радованом Лазићем о могућностима треће гране власти да се томе супротстави.
Ових дана смо сведоци баш суровог поступања полиције. Има ли тужилаштво механизам да уради нешто у случајевима прекорачења силе?
Већ више месеци извршна власт прибегава репресији као средству и начину очувања своје власти и очувања своје позиције у друштву, а тужилаштво већ дуго није способно да у потпуности оствари своју уставну улогу. Не само да се није показало способним да процесуира и да се супротстави злоупотреби репресивних механизама којима држава располаже, као што су полиција и друге службе које имају прерогативе силе, већ је и само подлегло томе да буде злоупотребљено у функцији репресије. Не само тужилаштво, него и правосуђе, јер без суда тужилаштво практично не може ништа да уради. Тужилаштво је орган, како су то неке колеге теоретичари рекли, који покреће точкове правде, односно који пред судом иницира одговарајуће поступке.
Па како га покреће у тренутним околностима?
Не само што делови тужилаштва, не могу да кажем цело тужилаштво, нису имали одговор према репресији него су се и сами ставили у службу те репресије. То се види приликом предлагања и одређивања притвора, али и приликом врло тешких квалификација дела, као што су позивање на насилно рушење уставног поретка или напад на уставно уређење, које практично не могу да опстану када су у питању учесници протеста против актуелне извршне власти. Ако пратите наратив који намећу режимски таблоиди, онда можете да видите прилично гласан притисак да се и те, већ претерано јаке правне квалификације, додатно појачају и да се учесници протеста третирају и гоне као терористи. Паралелно са тим имамо ситуацију да не знамо да ли је неко процесуиран од припадника полиције који су вршили отворено и директно насиље према демонстрантима, а што смо видели на скоро свим телевизијама и порталима. Слике из Ваљева су језиве, застрашујуће, а не знамо да ли је спроведен неки предистражни поступак. Не могу да кажем да није, али једноставно нисмо добили потврду ни да јесте. Притом, тужилаштво не мора да чека кривичну пријаву, оно може да прикупља доказе и независно од полиције, што је у овом случају битно јер је врло тешко прикупљати доказе против припадника полиције од стране полиције, посебно када се ради о прекорачењу полицијских овлашћења.
На основу изјава многобројних сведока имамо претварања зграде Владе у мучионицу у којој су припадници ЈЗО пребијали приведена лица, понижавали их, па и претили силовањем. Да сте ви надлежни, шта бисте као тужилац могли да урадите?
Тужилаштво може да поднесе полицији захтев за прикупљање обавештења, али с обзиром на то да се ту појављује један високи полицијски функционер, сасвим је реално очекивати да на њега никада неће бити одговорено или бар не потпуно одговорено. Али тужилаштво свакако може да утврди да ли постоје снимци тог догађаја и да их прибави уколико постоје. Ако не постоје, може да утврди да ли то није покривено видео-надзором или нису радиле камере. Ако нису – зашто нису. Ако јесу – зашто онда нема снимака, да ли их је неко уништио. Такође, тужилаштво може, и ја бих у таквој ситуацији то радио сам, да прикупи обавештења од оних који су присуствовали том догађају, како од студената тако и од оних полицајаца за које је утврђено да су били присутни. У таквим ситуацијама би тужилаштво требало да делује проактивно и да све оно што је технички могуће, уради само и без полицијске асистенције.
Колике су шансе да неки надлежни тужилац самоиницијативно спроведе истрагу и дође до резултата који нису по вољи власти, а да не буде склоњен са предмета?
Када првостепени тужилац, по сопственој иницијативи, отвори предмет, он не може сам одмах и да поступа у њему. Тај предмет се мора завести у деловодне књиге и мора да добије неки број, а онда се по том броју компјутерски одређује ко ће поступати. Нажалост, постоји много начина да се тај алгоритам избегне и да тзв. осетљиве предмете или предмете за које је власт или јавност заинтересована, не добије случајно изабран тужилац, него тужилац за кога се зна да ће га водити, хајде да тако кажем, на начин који „неће бости очи“ властима или некоме ко је врло утицајан а заинтересован за предмет.
Да ли се тако нешто догодило и у случају Милице Стојановић коју је тужитељка оптужила за покушај убиства, а онда је на сцену ступила десна рука Ненада Стефановића – Миодраг Марковић и преквалификовао дело у лакше?
Нешто друго је ту у питању. У тужилаштву постоје хијерархијска овлашћења која закон о јавном тужилаштву регулише, а Марковић је као заменик главног тужиоца преузео предмет од колегинице и извршио промену квалификације. Не знам детаље јер не радим у том тужилаштву и не знам да ли је Марковић са преузимањем предмета постао и обрађивач предмета или је само извршио преквалификацију. Али оно што знам је да је закључио да постоји дело, а потом је јавно тражио помиловање. Е то је нешто што мислим да до сада није забележено. Да јавно позивате председника да додели помиловање окривљеном у вашем предмету, мислим да је скандалозно и озбиљно кршење начела непристрасности. Он је као тужилац имао право да одустане од кривичног гоњења ако је сматрао да нема кривичног дела у поступцима окривљене или да нема довољно доказа да би се наставио кривични поступак против ње. С тим што би одустајањем од гоњења у тој фази поступка, оштећена студенткиња могла да преузме кривично гоњење. После помиловања окривљена је слободна, не може више да јој се суди и држава више нема никаквих инструмента да заштити права оштећене. Ако је то био мотив Марковића, онда би то могло да буде и злоупотреба. ЦЕПРИС је заједно са Синдикатом судске власти и више од 200 судија и тужилаца поднео дисциплинску пријаву против Марковића, али ту расправу нисмо имали прилику да видимо. Видели смо саслушање тужитељке Бојане Савовић јер је Марковић поднео пријаву против ње.
Значи ли то да тужилачки органи имају своје омиљене и неомиљене тужиоце?
Пријава против Марковића је поднета у августу и рано је да судимо да ли ће дисциплински тужилац реаговати или не. С обзиром на досадашњу праксу поступања дисциплинских органа, немам превелика очекивања, али можда ће се чекати неки погоднији тренутак да се то питање покрене. Што се тиче колегинице Бојане Савовић, од када је почела јавно да говори о дешавањима и сукобима у Вишем јавном тужилаштву у Београду, режимски таблоиди воде изразиту кампању против ње, а принуђена једа трпи и друге врсте притисака. Више и не знам колико је дисциплинских пријава поднето против ње, а све долазе из једног центра – блиског окружења главног тужиоца Ненада Стефановића. И у овом најновијем чину, а нажалост сам сигуран да неће бити последњи, против ње је покренут дисциплински поступак по пријави Марковића који је сам урадио нешто што је незабележено у тужилаштву. Он јој ставља на терет да је прекршила етичке норме и нарушила поверење и углед јавног тужилаштва, а она је једна од ретких који чувају и оно мало поверења у тужилаштво. Ако је неко одговоран за низак ниво поверења јавности и низак ниво угледа, то су људи који су на челу јавног тужилаштва: у првом реду врховни јавни тужилац, председник Високог савета, чланови ВСТ, са изузетком неколико колега, па и шеф највећег и по предметима најзначајнијег првостепеног тужилаштва у Србији, а то је ВЈТ у Београду. Колегиница Савовић је оним што је до сада урадила могла само да поправи углед јавног тужилаштва и да бар представи јавности да нису сви тужиоци исти и да има оних који заслужују поверење јавности.
Већ месецима председник најављује да ће сменити неподобне тужиоце, пре неки дан је јавно јадиковао јер су Весић, Момировић и Димоска у притвору, уз обећање да ће ускоро бити ту… Где су тужилачки органи да реагују на то?
Органи који су у обавези и који имају своју уставну обавезу и уставну надлежност да штите независност судства и независност судија, односно самосталност јавног тужилаштва и јавних тужилаца, не функционишу. То су Високи савет тужилаштва и Високи савет судства. Саме судије и тужиоци су реаговали, више од 600 колега, од којих је касније настала неформална заједница Одбрана струке, самоорганизовало се и указало да председник таквим изјавама директно врши недозвољени притисак на правосуђе. Проблем је што ВСТ није реаговао, а није реаговао ни повереник за самосталност, иако је био у обавези да по службеној дужности реагује када недозвољени утицај долази споља. Ми смо чак имали прилике да гледамо пренос седнице Високог савета тужилаштва где је та изјава потпуно минимализована, па је речено да нису у обавези да коментаришу политичке изјаве.
Међутим, нису све политичке изјаве исте и немају исту тежину. Једна је ствар када политичка изјава долази од неког ко нема могућност да утиче на изборе судија или јавних тужилаца, а друга је ствар када долази од председника Републике који не само што је политички најмоћнија фигура у нашој земљи (што иначе није баш у складу са његовим уставним надлежностима), него је по свом политичком утицају после њега 30 места празно. На основу његових изјава Влада предлаже промене закона и Скупштина доноси те законе, а сви функционери извршне власти моментално реагују на његове изјаве. И када се његове изјаве односе на суд и на тужилаштво, то свакако има неупоредиво већу тежину него изјаве неких других политичара и због тога су много опасније. Ако председник најави промене закона и промене Устава, то би могао да буде и блеф у циљу политичког маркетинга, а могло би да буде и озбиљна намера. Њима није проблем да промене закон, да разреше тужиоце и судије иако је то противуставно, јер ће проћи године док Уставни суд њихове жалбе не реши.
А ко би требало да разреши ситуацију у Зајечару где је суд прогласио нелегитимним нови сазив скупштине, а власт узвратила – баш нас брига?
Не могу да кажем да сам се бавио том темом, али ми то личи на неку врсту мини државног удара. Када извршна, локална или законодавна власт игнорише и не поступа по одлуци суда имамо облик нарушавања уставног поретка. Неизвршење судске одлуке је кривично дело за свако службено или одговорно лице које је у обавези да спроведе судску одлуку, а то не уради. За локалну самоуправу у Зајечару, дакле, постоји сумња да је извршено кривично дело и тужилаштво у Зајечару би имало основа да то испита и покрене одговарајуће поступке против одговорних лица, ако има услова.
Стиче се утисак да власт увек проналази простор да крши Устав, али и да паралелно са тим захтева да се сви демонстранти процесуирају због „рушења уставног поретка“?
Да бисмо говорили о кривичном делу рушења уставног поретка, оно мора да има обележје насиља. А свако има право да демократским, мирним путем и правним средствима мења и уставни оквир и законодавство. То није спорно и проблем је само ако се то ради насилним путем. Међутим, ако заиста пратимо ове догађаје од 1. новембра прошле године, када се срушила надстрешница и када је трагично изгубило живот 16 људи, сви захтеви који су упућени били су легитимни и у њима нема ни назнаке рушења уставног поретка. Прва четири студентска захтева представљају захтев за правду – да судови и тужилаштва раде свој посао и да се одговорни процесуирају и да одговарају за то. А неко јесте одговоран. Касније, студенти су додали један нови захтев – за расписивање ванредних избора. Зар може бити насилно рушење уставног поретка када се све своди на захтев за расписивање избора?
Ту нема насиља, ту нема позива на револуцију, ту нема позива на оружану побуну. То што се понекад блокира рад неких државних органа, па и рад судова и тужилаштва, можда није легитимно и демократско правно средство и оно може да се квалификује као недозвољен притисак на државне органе, али свакако није напад на уставно уређење. Такве квалификације су у ствари тешка злоупотреба пре свега тужилаштва, али и правосуђа генерално, јер се на основу њих одређује притвор. Иначе, једно од главних обележја читавих студентских протеста у првим месецима је било ненасиље, а насилни облици протеста су стигли тек касније и притом не знамо ко их је изазвао – да ли су то учесници протеста, да ли су то неке групе провокатора или су то сами органи реда који су својим поступањем утицали на појаву насиља.
Студенти су тражили одговорност за пад надстрешнице, како вам изгледа одговор правосуђа на то?
У поступку који се води у Новом Саду је неколико пута подизана оптужница и суд ју је увек враћао на допуну. Ви не можете у оваквим предметима који су изазвали стравичне последице да оптужницу припремите преко ноћи и није случајно што закон предвиђа шест месеци за истрагу. Постоји веома много сложених доказних радњи и врло сложених вештачења, а имате и велики број окривљених и сведока које морате да саслушате. Оно што је проблем је што се од почетка није кренуло и са испитивањем финансијске позадине, односно коруптивне позадине, јер много тога указује да у читавом поступку изградње и реконструкције пруге, не само реконструкције железничке станице у Новом Саду, има коруптивних елемената. Мислим да је Јавнотужилаштво за организовани криминал требало раније да се укључи, али је добро да је и та истрага кренула – спроведене су неке доказне радње, а нека лица су у притвору. Када ће се то завршити и када ће ЈТОК имати довољно елемената да подигне оптужницу и против којих лица, у овом тренутку је незахвално прогнозирати, поготово што видимо да имамо отворену опструкцију од стране директора полиције, који је повлачењем представника полицијеиз Ударне групе практично онемогућио ЈТОК да ефикасно спроведе ту истрагу. Тешко је поверовати да се ту ради о тако баналним разлозима као што је промена систематизације, пре мислим да врх полиције штити неке елементе у извршној власти који не желе да се та истрага ефикасно заврши.
У време када је ЈТОК отворио истрагу било је много напада од стране режима на тужиоца Младена Ненадића, али је та хајка утихнула. Недавно је адвокат Јован Рајић изјавио да је „краткотрајно буђење правосуђа завршено када су Загорка Доловац и Младен Ненадић дошли на седницу Савета за националну безбедност“. Да ли се слажете са тим?
Никада нисам мислио да се врховна тужитељка пробудила, али је у случају Ненадића стварно деловало да се ЈТОК пробудио. И то не само на основу поступања у случају надстрешнице већ и у предмету Генералшаб, где је у једном тренутку јавност заиста била изненађена акцијама које је то тужилаштво спровело. Ја сам поздравио те акције и у пуној мери подржао колеге, али сада ми делује да је ту нешто запело и да се стало. Надам се да су у питању спољни разлози, као што је повлачење представника МУП-а из Ударне групе или нека друга опструкција од стране извршне власти. Волео бих да се није само тужилаштво поколебало и да је решило да то затвори без неког великог таласања. Али то не знамо, то ће време показати. Нажалост, оно што се у задње време догађа, даје за право колеги Рајићу.
Извор: Радар
Фото: Филип Краинчанић/Радар
