„Гледам тај велики град

како у смраду тоне.”

 (Горибор/Град)

У предвечерје, док се Бор препушта оној чудној тишини између радног дана и ноћи, шетам улицом која води до моје основне школе. Тротоар је широк тачно онолико колико је неко одмерио да буде довољно — за једног човека. На тротоару је паркиран аутомобил. Власник је очигледно сматрао да је ово место за његовог челичног пријатеља. Нема места за дечицу које ће сутра ујутру овуда трчати са ранцем на леђима.

Како сам изашао на главну улицу угледао сам мајку са ћеркицом како забринуто стоје на ивици тротоара, неодлучно гледајући у улицу са четири саобраћајне траке. Семафор им је у том тренутку давао осам секунди. Осам секунди да пређу око петнаест метара. Осам секунди да одлуче да ли да претрче или да сачекају следећи циклус.

Семафор као машина увек награђује другу машину — аутомобил, дајући му више времена. Није семафор ту проблем. Њега је пројектовао човек који је изгубио своју људску суштину. Ово је прича о тој суштини, једној књизи и борби против таквих људи.

Поменута сцена на улици ме је натерала да по други пут са полице узмем књигу Смрт и живот великих америчких градова. На корици има мрљу од кафе — остатак једног преподнева и успомене на живот у  студентском дому Карабурма. Гледајући у корице размишљам, понекад те књиге не проналазе и не дозивају случајно, већ долазе као одговор на питања која свакодневно себи постављаш. Није то била литература из струке, нити обавезна лектира у школи. Ова књига је симбол урбане револуције. Не оне бучне, не оне која гори на трговима, већ оне тихе, али неизбежне — револуције која улицу враћа људима.

Џејн Џејкобс је рођена 4. маја 1916. године у Скрантону, у савезној држави Пенсилванији. Није била урбаниста, није била архитекта, нити саобраћајни инжењер. Била је новинарка и публицисткиња, а по животном позиву — револуционарка. И хвала Богу на томе. Да је била део струке, можда би поверовала да су градови скуп правила, регулација и зграда. Можда би учила о градовима из птичје перспективе, као о мапама, а не о живим организмима. А она је стајала доле, на земљи, међу децом, пензионерима, достављачима, комшијама и псима. Међу онима који заиста живе и стварају град. И то ју је учинило непогрешивом у ставовима, идејама и размишљањима. Тако је постала бесмртна.

Џејнине „очи на улици” — то је једна од најснажнијих метафора коју нам је оставила. То нису камере. Нису полицајци. Нису знакови забране. То су продавачице у радњи на ћошку. Пензионери који седе на клупи. Комшиница која износи ђубре. Деца која се играју испред зграде. Очи на улици су гаранција живота. Не као контрола, већ као присутност.

Џејн је тврдила да сигурност не долази од изолације и затварања, већ од тога да људи виде једни друге. Да се познају, макар погледом. Да простор није пуст. Да неко увек гледа. Не да би пријавио, већ да би препознао. Да би реаговао. Да би био ту. Град који има очи на улици је град који има имунитет. Он не тражи репресију, он се брани присуством.

У друштву које свесно производи неповерење, отуђење и ограђивање, „очи на улици” су чин отпора. Оне су доказ да се заједница не гради на униформи, већ на сусрету. На свакодневници. На ритму познатих лица. Улице са очима су улице са душом.

Очи улице су постале синтагма која се сматра њеним заштитним знаком и најснажнијим упориштем њеног социјалног концепта и погледа на свет.

Овде бих сада издвојио један цитат из књиге, цитат о ком вам неће причати на Саобраћајном факултету: „Улице у градовима служе много чему другом осим што обезбеђују проток возила, а градски тротоари — делови улица намењени пешацима — служе много чему другом осим што омогућавају пролаз пешака. Њихово коришћење је повезано са саобраћајем, али се не може поистоветити с њим, и они су сами по себи исто толико битни за правилно функционисање градова као и саобраћај.

Градски тротоар сам по себи не представља ништа. Он је просто једна апстракција. Добија смисао тек у спрези са зградама и другим елементима у простору који имају различиту намену и нижу се дуж њега или дуж других тротоара у његовој непосредној близини. Исто би се могло рећи и за улице, у смислу да се оне користе и у друге сврхе осим што се њихов средишњи део користи за кретање возила. Улице и њихови тротоари, најважнији јавни делови града, су највиталнији делови града. На шта помислите кад се помене град? Помислите на улице тог града. Уколико су улице занимљиве, онда је и град занимљив. Ако улице делују досадно, и сам град изгледа досадно.”

Више о улици која је од јавног добра постала центар капиталистичке неправде прочитајте на наредном линку хттпс://безцензуре.рс/улица-измедју-цовека-и-капитализма/

Књига Смрт и живот великих америчких градова објављена је 1961. године. Џејн ју је писала из личне немоћи и људске потребе да одговори на оно што је тада харало америчким градовима — модернистичко, ауторитарно планирање које је разарало живе градске четврти под изговором „обнове”, „развоја” и „функционалности”. Живела је у Гринич Вилиџу у Њујорку и гледала како се у име прогреса брише све оно што је чинило град живим — локалне продавнице, разноврсне зграде, мешовита употреба простора, људска густина и разноликост и свакодневни хаос који је заправо чинио ред.

Писала је из отпора, из бола, из љубави. Била је сведок злочина који се догађа сваког дана — улице су губиле своју суштину и моћ заједништва, градове су пројектовали и планирали људи који у њима нису живели. Није ћутала.

Њена књига је без графика, табела и сложених статистичких модела, пуна је опсервација из свакодневног живота. Написала је оно што нико није смео — да је стручна „елита” погрешила. Њен највећи отпор био је против тада доминантног модела „чистих зона” — идеје да треба одвојити стамбене, пословне и трговинске делове града. То ствара мртве зоне, писала је. Насеља, квартови, блокови треба да имају више функција, да у истој згради има станова, продавница и канцеларија. Тако та улица, кварт или блок живи цео дан.

Када је Роберт Мос, моћни градски планер, предложио да се њено насеље сруши да би направио место аутопуту, на сцену је ступила госпођа Џејкобс — добри дух улице. Предводила је локални отпор, мобилисала заједницу, писала петиције, организовала протесте — и на крају победила. Захваљујући тој борби, читави делови Њујорка су сачувани од деструкције.

Битно је истаћи да је Мос сматран „мастер буилдер”-ом, човеком који је веровао у модернизам, аутомобиле, и велике инфраструктурне пројекте који су често занемаривали потребе локалних заједница. Једном речју, човек иза кога је стајала политичка моћ и крупан капитал.

Џејкобс је на крају и ухапшена 1968. године у Њујорку, током једног од протеста против изградње аутопута. Оптужена је за изазивање нереда, уништавања јавне документације и ометања рада јавне институције. Када оптужите власти за корупцију, злоупотребу, манипулацију и игнорисање гласа заједнице — добијете хапшење. Звучи познато?

Ово је био један од најважнијих урбанистичких сукоба у двадесетом веку. Овај сукоб је оличење борбе између техничко-ауторитарног урбанизма одозго и људског, партиципативног урбанизма одоздо. Мос је симболисао визију града прилагођеног аутомобилима, док је Џејкобс бранила град прилагођен људима. Он је гледао одозго — у мапама, графиконима, саобраћајним бројкама. Она је гледала са улице — у очима људи, у спонтаности живота, у неформалним правилима заједнице. Њихов сукоб није био само лични, већ идеолошки и парадигмални. Такав вид сукоба и данас одјекује у многим градовима широм света.

Данас када год се осећам обесхрабрено — када инвеститори бетонирају неки парк или зелену површину, када креатори саобраћајне политике укидају бициклистичку стазу или исцртавају паркинг места на тротоару, када нам власти кажу, жао нам је, али „нема простора” за децу, ту смо планирали тржни центар и сл.  Сетим се како је једна жена без дипломе из архитектуре, урбанизма и саобраћаја успела да заустави аутопут. Отпор је могућ.  Хвала јој на тој лекцији.

Док су планери гледали градове са висине, Џејкобс је гледала са нивоа улице. Видела је оно што они нису — да су уске, кривудаве улице заправо безбедније од широких булевара. Да су мале продавнице на угловима природни чувари кварта. Да су клупице испред зграда места где се ствара заједница. Она је прва која се побунила против оног што ми данас зовемо инвеститорски урбанизам.

Када сам први пут прочитао ту књигу, нешто у мени се неповратно променило. До тада сам и сам, иако са критичком свешћу, понео наслеђе „планирања” које су ме учили на Саобраћајном факултету у Београду. Учио сам да се саобраћај решава путем ширих коловоза, више трака, бржих токова. И онда ме је Џејн ошамарила — речима, аргументима, уличном мудрошћу. Показала ми је да брзина није увек напредак, да већи капацитет моторног саобраћаја може бити невидљиво насиље, да се сигурност не мери саобраћајном сигнализацијом и опремом, већ присуством живота на улици.

Како је Џејн говорила: „Нису телевизија ни илегалне дроге, већ је аутомобил био главни уништавач америчких заједница.” Често је критиковала мит о аутомобилу као решењу. Што шире улице градите, више аутомобила ће привући, упозоравала је. А онда ћете опет имати гужве, само са више бетона.

Више о машинофилији и зависности од аутомобила прочитајте на наредном линку хттпс://безцензуре.рс/култ-аутомобила-систем-који-нас-поробљава/

У једном од својих бројних интервјуа, Џејкобс је изјавила: „Нисам стручњак. Ја само гледам.” Та једноставна реченица садржи кључ њеног генија — способност да види оно што школовани урбанисти, архитекте и саобраћајни инжењери не виде. Да види „улицу” уместо „саобраћајнице”, „заједницу” уместо „стамбеног блока”, „живот “ уместо „урбанистичког плана”.

Наш проблем није недостатак стручности — већ недостатак „гледања и посматрања”. Пројектанти граде за аутомобиле, инвеститори за профит, а нико за ону девојчицу која сваког јутра трчи да стигне у школу пре него што семафор промени боју.

Џејкобс нас учи да градови нису проблем инжењеринга. Они су огледало наших вредности. Докле год ценимо паркинг места више од деце која се играју, бићемо заробљени у истим грешкама које је она осудила пре више од шездесет година. Улице имају своју логику која нема никакве везе са оним што стручњаци цртају и уносе у своје планове. Оно што наши стручњаци никако да укапирају је, градови постоје због онога што се догађа између зграда, не због самих зграда.

Она ми је показала да улица није техничка јединица, већ културна и политичка чињеница. Да тротоар није само површина, него простор сусрета. Да је трговинска радња на ћошку важнија за безбедност него десет патрола саобраћајне полиције. Да разноликост улица, насеља, квартова и блокова није естетски хир, већ услов живота. Да монотонија убија. Да су деца на улици знак здравља, а њихово одсуство — тихи аларм умирања.

Више о улици као симболу друштвене неправде прочитајте на наредном линку хттпс://безцензуре.рс/кроцио-сам-на-улицу-и-срео-сам-неправду/

Ипак, њен глас није наишао на добродошлицу међу „стручне кругове”. Урбанисти, архитекте и саобраћајни инжењери тог доба – деца модернизма дочекали су књигу са подсмехом, чак и презиром. Замерали су јој што није део струке, што не користи „научну методологију”, што пише превише емотивно. Али у томе је била њена снага. Није била заробљена у правилима. Није писала из куле од слоноваче и из зоне комфора и профита. Писала је из приземља, из призора свакодневног живота, из додира са улицом. И то је оно што струка тада — а ни данас није могла да опрости.

Овде ми је прилика да поново позовем Џејн међу ове редове, ипак је ово текст о њој: „Кадгод су и гдегод су друштва цветала и просперирала а не стагнирала и пропадала, креативни и радно активни градови били су језгро феномена. Запуштени градови, пропадајуће економије и гомилање социјалних проблема путују заједно. Комбинација није случајна! ”

У светлу Џејн Џејкобс, моји погледи су се јасно изоштрили. Више нисам гледао на улицу из перспективе протока моторних возила, већ из угла људских односа. Више ме нису занимали коридори моторног саобраћаја, него трагови које сваки становник града оставља. Почео сам да слушам град као што се слуша тело — где боли, где кочи, где не циркулише крв. Јер град је крвоток, а ми смо његове живе ћелије.

Ова књига ми није дала одговоре, већ ми је дала инструменте да не престајем да питам и да се питам. Да сумњам у све што изгледа логично, а празни и уништава град. Да верујем више комшиници и радници у продавници код моје зграде него некој инжењерској комори. Да тражим пулс људи уместо буке моторних возила.

Џејкобс ме је научила да је сваки велики план који игнорише свакодневицу — насиље. Да су зонирање, функционална одвајања и стерилна игралишта знак да је неко продао град инвеститорима, а купио тишину и мртав простор. Да су „уређени” градови често најопаснији — јер у њима више нема спонтаности, нема грешке, нема живота. Само симулација стварности.

Зато ја данас, када пишем, када говорим, када предајем, носим Џејн са собом. Не као цитат, већ као начин гледања. У њеном духу пишем о класном рату у саобраћају, о деци које град избацује са тротоара, о аутомобилу као идеологији, о особама са инвалидитетом заробљене у непокретности. Она ме је научила да је свака раскрсница идеолошка, сваки тротоар политика, сваки парк доказ ко има, а ко нема право на постојање.

Више о мобилности као класној привилегији прочитајте на наредном линку хттпс://безцензуре.рс/мобилност-као-класна-привилегија/

Они који је данас читају, читају будућност града. Јер свет који је она описала није нестао — он је тек сада дошао до нас. Њени непријатељи су и даље међу нама: архитекте без осећаја, планери без емпатије, саобраћајни инжењери као лобисти аутоиндустрије, политичари без образа. И даље нам продају решења која решавају проблем аутомобила, а не човека. И даље нас мере бројевима, квадратима, бетоном, и коњским снагама.

Али ако имамо Џејн, имамо шансу. Њена улица је и даље ту, негде, под слојевима бетона, под паркиралиштима, под тржним центрима. Треба је откопати. Треба је вратити људима. Треба је ставити на позорницу.

Зато и пишем овај текст. Знам да нисмо заробљени због немања решења, већ због тога што смо заборавили да питамо праве људе. Џејн је питала. И слушала. И записала оно што други нису смели. Зато њена књига не стари. Јер улица, ако јој дозволимо, увек зна како да живи и како да нам се врати.

Џејн Џејкобс нас је напустила 25. априла 2006. године у Торонту, где се преселила током Вијетнамског рата, заједно са породицом. Није оставила иза себе теорију — оставила је наду и визију. Оставила је град по мери човека. Онакав какав може бити, ако га гледамо очима, а не инжењерским алатима. Ако га живимо, а не управљамо њиме.

Читајте Џејн. Не да бисте се сложили са њом. Него да бисте видели град. И да бисте, једном заувек, схватили: смрт града не долази од хаоса, већ од превелике контроле. А живот — од хаоса који је смислен, који је људски, који је пун. Са сваке странице њене књиге провејава, што би рекао Виктор Франкл, нечујни вапај за смислом.

Прошло је деветнаест година откако нас је напустила госпођа Џејкобс — наш добри дух улице.  У Србији је њена кључна књига последњи пут објављена 2011. године. Од тада — тишина. Нема је у књижарама, нема је на панелима, нема је у планерским дискурсима. Не говори се о њој у медијима, не спомиње се на стручним скуповима. Трибине посвећених њеном раду – не постоје. А у политичким структурама, чини се, једва да и знају да ова књига постоји.

И за крај, ево шта сама Џејн каже о књизи: „Ова књига је напад на уобичајени урбанизам и реконструкцију града. Она је такође, претежно, покушај да се изложе нови принципи урбанизма и реконструкције града, другачији или чак супротни онима који су тренутно заступљени свуда, од школа за архитектуру и урбанизам до недељних подлистака и женских часописа. Моји напади нису засновани на вербалном претресању о методама реконструкције, нити цепидлачењу о ономе што се сматра модерним у пројектовању. То је пре напад на принципе и циљеве који су обликовали модерни ортодоксни урбанизам и градску реконструкцију. Излажући различите принципе, ја ћу углавном писати о обичним, свакидашњим стварима: на пример, која врста градских улица је безбедна, а која то није; зашто су неки градски паркови дивни,  а други су клопке злочина и мишоловке смрти; зашто неки сиротињски делови града то заувек остају, а други се регенеришу, упркос финансијској и правној опозицији; шта нагони трговачке и пословне четврти да измештају своје центре; шта је — ако то уопште постоји — заједница суседства у граду, и каква је улога — ако је уопште имају — локалних заједница у великим градовима. Укратко, писаћу о томе како градови функционишу у стварном животу, јер је то једини начин да се открије који принципи у урбанизму и који подухвати у оквиру реконструкције могу да унапреде друштвену и економску виталност у градовима, а који подухвати и пинципи ове карактеристике умртвљују.”

Хвала ти Џејн.

Игор Велић, мастер инж. саобраћаја

(Председник удружења Сигурне стазе и оснивач Института за урбану мобилност)