Док председник државе стоји пред камерама и говори о економији, инвестицијама и путевима, ми чекамо да помене Косово. И ништа. Ни реч. Као да је нестало. Док кафански аналитичари и “стратези од фотеље” коментаришу, стварност на терену ради свој посао. Александар Вучић више не користи ову тему као дневни хеадлине — али то не значи да се ништа не дешава. Напротив.
Статус qуо уз тихе уступке — то је мантра данашње политике. Формалног признања нема, а реалност на терену све више одражава оно што би пре десет година изазвало драму. Људи прелазе административне линије, личне карте функционишу, таблице се полако усклађују, српске институције на северу интегришу се у косовски систем. Енергетски и телекомуникациони системи раде под новим оквирима. Новац, банке, свакодневица — све иде “кроз рупу у мрежи” без велике помпе.
За просечног грађанина, ово је готово невидљиво. Свака промена долази као “привремено решење”, нешто што олакшава живот, док у суштини мења структуру и правни оквир свакодневног живота. И тако, тихе реформе постају трајне, а уступци се де фацто прихватају, иако се де јуре и даље негирају.
За власт, ова тишина је wин-wин: формално ништа не мења, а у пракси ствари функционишу другачије. Не изазива се политички шок, не диже народ, а реалност се полако прилагођава. Таблице, документа, институције, енергетика — све те мале промене саме по себи делују небитно, али спојено преображавају живот и фактички мењају стање ствари.
Ту је и међународни фактор, који често остаје невидљив. Споразуми и иницијативе са Еуропеан Унион и Унитед Статес гурају ствари напред, често без буке, често без сензационализма. Локално се то доживљава као “технички детаљ”, али дугорочно обликује политички пејзаж.
Управо зато је важно пратити како и колико често се тема помиње, јер тишина говори више него било која изјава. Косово није нестало; оно је премештено у техничко-административну димензију. И док ми расправљамо о политици са кафанских столица, ствари се већ мењају — тихо, постепено, трајно.
Можда је у свему томе и лекција за нас: политика није увек бука, демонстрације и велике речи. Понекад је политика у тишини, у ономе што се дешава док нико не гледа. Уступци који долазе полако, без помпе, обликују стварност. И ту, иза кулиса, Косово и даље постоји — али у тицхом ритму свакодневног живота.
др Светлана Цвијановић
