Када Чехов пише о „малим људима“, он нас води у свет тишине, послушности и немоћи. Червјаков у „Смрти чиновника“ се извињава док га страх од надређеног не убије, Беликов у „Човеку у футроли“ скрива се од света и правила. Чехов нам показује да маса послушника не мора да буде спектакуларна – она може бити тихи, готово невидљиви део свакодневног живота, али ипак спремна да потоне у апсурд послушности. Његова порука је јасна: тишина, страх и предаја чине обичног човека истовремено смешним и трагичним.
Георге Орwелл, са друге стране, у „Животињској фарми“ прави гротескни портрет масовне послушности: овце које понављају пароле свиње, без размишљања, без критике, механички и верно. Оне нису само смешне – оне су опасне, јер масовно, слепо следбење омогућава тиранију. Орwелл нас упозорава да послушност која се не преиспитује лако постаје средство манипулације, а маса, колико год наивна изгледала, може уништити и себе и све око себе.
Данас, у Србији, те две слике спајају се у једну: каравани антиблокадера. Они нису вођени идеологијом, нису хероји, нису ни застрашени – већ су плаћени, задужени, уцењени радним местима и дипломама. И опет, резултат је исти: колона послушника, оваца које кличу, певају и ходају аутобусима, механички и предвидиво. Индивидуалност угашена, слобода непостојећа. Њихова послушност није рођена из вере или идеје, већ из практичне користи и страха, а опет визуелно, споља, оставља исти утисак: маса која се креће сложно, без сопствене мисли, без способности да сагледа сопствену беду.
Баш као код Достојевског у „Злим душама“, ови модерни „послушници“ служе интересу вође, а не идеји. Они верују да су важни, да учествују у нечему већем, док у ствари служе фотки, сендвичу, привилегији или обећаном послу. То је фарса, трагикомична сцена савременог друштва – маса која мисли да је моћна, а уствари је беспомоћна, манипулисана и предана другоме.
Од Чехова учимо колико је тишина и пасивност трагична; од Орwелла колико је механичко понављање опасно; а од Достојевског колико је слепа послушност маси моћно средство манипулације. Савремени каравани комбинују све те елементе: малост, механичност и корупцију слободне воље. Аутобус, застава, фотографија – и то је сав свет.
Ипак, поука остаје непромењена: ко кличе и хода као овца, служи неком другом – и губи себе. Историја оваца се понавља, само што је данас колона у аутобусу, а не у подземном монологу или свињцу; опет, поука је иста – без слободне мисли и воље, човек је само број у колони, спреман да буде искоришћен.
А најтрагичније од свега? Ове „овце“ су уверене да су вође њихови савезници, док у ствари служе сендвичу, фотографији и обећаној плати. Док кличу, камера их снима, а свет гледа и препознаје фарсу: масовна послушност која мисли да је моћна, а заправо је беспомоћна и смешна.
Ако је икада постојала дефиниција савременог понижења, ово је она: аутобус, застава, корачиоци без мисли, хлеб у руци и фотка на крају пута. И ништа више. Достојевски, Чехов и Орwелл би се сложили: овце су исте, само се реквизити мењају.
И док каравани путују, ширећи своје механичко клицање, ми можемо само да гледамо и питамо се: колико кошта слободна мисао, и ко ће је следећи пут купити за сендвич?
др Светлана Цвијановић
