Док Београдом маршира војна парада и председник додељује одликовања, један младић је ухапшен само зато што је стао на протест покренут од стране студената. Доведен је окован на сахрану свог оца – не због насиља, већ зато што је другачије мислио.

Његови ланци нису само метални, нису само физички – они су симбол свих ланаца које носимо у овој држави: страха, бирократије, неправде, цензуре и немоћи пред моћи која одлучује ко сме, а ко не сме да говори.

Упоредите те ланце на његовим ногама са ланцима на којима смо сви ми. Сваки папир, свака казна, свака тишина пред неправдом – то су наши ланци.

Док се тапше по раменима и додељују медаље, обични људи плаћају цену за храброст да се усуде да мисле и делују другачије. Његова лична неправда постаје огледало друштва: када један човек трпи због истине, сви смо погођени.

Свечаност параде и церемонија одликовања с једне стране, репресија и окови са друге – контраст не може бити очигледнији. Док тенкови марширају и камера хвата сваки покрет, обични људи осећају тежину ланаца које немају коме да скину.

И док држава показује моћ и величину, остаје питање: Колико још људи мора да носи своје ланце да би представа моћи трајала?

др Светлана Цвијановић