На Тргу пјесника настављен овогодишњи књижевни програм фестивала Град театар. У оквиру обиљежавања 180 година од објављивања “Луче микрокозма“, метафизичког спјева Петра ИИ Петровића Његоша, предавање о значењским дометима дјела, европском, временском и вриједносном контексту у коме се оно јавља, те о “Лучи“ као књижевној и културној вриједности првог реда, одржао је проф. др Мило Ломпар.
Он је нагласио да је сам спјев “Луча микрокозма”, како је записао владикин секретар Милорад Медаковић, најмилије владикино дјело.
“Од свих Његошевих дјела, ово дјело је представљало нешто што је обједињавало његову укупну духовну и историјску ангажованост. Написано је за четири недјеље великог Ускршњег поста када, наставља Медаковић, је владика био одвојен од свијета, повукао се у своју собу и каже – само сам му ја доносио нешто хљеба и воде. Та чињеница је од приличног значаја јер показује да је Његош у овом дјелу остварио нешто што је најближе његовом религијском искуству. То искуство је он овдје имао у проживљеној форми зато што је укинуо везе са свијетом, сем најминималнијих, што у његовом случају, будући да је био владар и да је био запетљан у дневне обавезе свакодневице, није била лака ствар. То значи да то о чему је он пјевао у “Лучи микрокозма” и то о чему је он мислио годинама да се појави у овом облику, јесте захтијевало велику духовну концентрацију и сабирање његових снага.”
Након тога, Ломпар је појаснио како је 1. маја 1845. године Његош написао посвету, специфичну и загонетну форму која је накнадно стављена на почетак спјева, иако је хронолошки настала послије шест пјевања.
“Преписка са Симом Сарајлијом показује да је он, као Његошев учитељ и пријатељ, дописао један стих који је недостајао у рукопису, чиме је остварен облик сарадње у финализацији дјела. Посвета, која почиње стиховима упућеним Сарајлији “свак да ми драги наставниче, српски пјевче, небом осијани…“ завршава се његовим апелом да прокуне и прослави одређене субјекте, наговјештавајући тиме Његошев прелаз са личне религијске тематике на колективну историјску димензију, која ће бити израженија у „Горском вијенцу“.”
Ломпар је даље објаснио да је објављивање “Луче микрокозма” дуго одлагано, између осталог због Сарајлијевих настојања да обезбиједи одговарајућу вињету за насловницу, коју је слао у Пешту. Иако Његош није имао посебних услова за штампу, платио је штампу и преузео одређени број примјерака, док је дистрибуцију препустио Сарајлији, казао је Ломпар.
“Иако је Његош након “Луче микрокозма“ написао и “Горски вијенац“ и “Лажног цара Шћепана Малог“, „Луча“ је остала у сјени својих наредних дјела. Његошева слава је расла постепено, а дјело је за ширу публику постало обавезно тек захваљујући раду историчара књижевности, попут Светислава Вуловића.”
Ломпар је истакао да се “Луча микрокозма“ разликује по сложености теме, необичној структури и језику обиљеженом словенизмима и русизмима, што је дјело чинило мање приступачним у односу на “Горски вијенац“.
Првобитна књижевна критика је „Лучу“ често посматрала као епигонско дјело, сматрајући да се Његош угледао на енглеског пјесника Милтона и његов „Изгубљени рај“. Међутим, како је нагласио Ломпар, постоје значајне концептуалне разлике.
“Велику оригиналност “Луче микрокозма“ први је уочио Николај Велимировић у књизи “Религија његошева“ (1911). Он је истакао да Његош није у потпуности слиједио догматска учења цркве, већ је био вођен искреним религијским надахнућем, што је, први примјер појаве “пјесничке религиозности“. Велимировић је такође указао на утицаје Оригена, што је било изузетно смјело, с обзиром на контроверзе око Оригеновог учења”, нагласио је он.
Ломпар је подсјетио да су у првој половини 20. вијека тумачи дјела долазили из различитих дисциплина и духовних оријентација: од класичних филолога као што су Аница Савић Ребац и Мирон Флашар, до романиста, историчара књижевности, теолога и преводилаца попут Жике Првуловића, Амфилохија Радовића и Атанасија Јефтића. Сваки од њих је дао посебан допринос разумијевању сложеног и вишеслојног дјела.
Почетак спјева, са посветом и питањем о тајни човјека, Ломпар је цитирао ријечима:
“Човјек изгнат за врата чудествах, он сам собом чудо сочињава. Човјек бачен на бурну брежину тајном руком смјелога случаја, сиромашан без надзиратеља, он се сјећа прве своје славе, он снијева пресретње блаженство.“
Овај мотив бачености, како је појаснио Ломпар, има свој дубоки филозофски одјек у егзистенцијализму 20. вијека, нарочито у дјелима Мартина Хајдегера. Он је упоредио и са модерним пјесником Владиславом Петковићем Дисом и његовом пјесмом “Тамница”.
Ломпар је нагласио да је човјек сиромашан, без родитеља и без надзора, али ипак сјећајући се своје првобитне славе и сањајући блаженство које бјежи у “мрачне врсте овшедних вјечности“.
„То је основна Његошева идеја, човјек је бачен на земљу из стања које није земаљско, из праштања које је бесмртни дио његове егзистенције“, рекао је Ломпар, истичући да је тај мотив преегзистенције душе кључан за разумијевање „Луче микрокозма“. Он је указао на спајање платонистичког искуства и хришћанског мистицизма у овом дјелу, што твори сложену и тајанствену духовну суштину.
Ломпар је даље анализирао Његошева питања о откривању истине о човјеку, цитирајући његове ријечи.
“Да ли се истина у човјеку може открити погледом ка звијездама? Не може. Да ли се може открити упознавањем природе, материјалистичким разумијевањем њених хемијских и осталих елемената? Не може. Да ли се та истина може докучити списима земаљских мудраца? Не може. Питање које доминира “Лучом“ јесте позивање на разумијевање судбине човјека и његовог звања пред Богом. Човјек има позвање. То значи да има слободу да на тај позив одговори или не одговори,“ објаснио је Ломпар, наглашавајући суштински однос између предодређености и слободе, позива и избора.
Истакао је и да, упркос томе што Његош није одбацио природно научно знање, сматрао га је недовољним за одговор на оваква питања.
“Његова биљежница пуна је забиљешки о природним законима и правилима, а он је био самоук и у исто вријеме имао изузетну продорност једног несумњиво генијалног човјека. Он то није одбацио, само је рекао да то није довољно.“
Ломпар је објаснио да је Његош сматрао да ни мудрост спекулативних мислилаца ни тајна природе нису довољне, већ је истински одговор везан за духовно искуство, мистично и прецизно знање које се не може свести на машту, већ представља „категоријални систем знања који утврђује путника на мистичкој стази“.
Цитатом из спјева, Ломпар је илустровао ову идеју:
„Ако исток сунце св’јетло рађа, ако биће ври у луче сјајне, ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна”.
Ломпар је појаснио да “Луча микрокозма” позивање човјека везује за статус његове душе, душа у њему јесте „кључар његове судбине“, и она је оно што одговара за позив упућен човјеку чињеницом његове бачености у егзистенцију.
Директним обраћањем Богу, пјесник каже:
„О свевишњи творче непостижни у човјека искра беспредјелног ума твога огледа се свијет. Ка свод један од твоје палате што се огледа у пучину нашу.“
Ломпар је истакао важност ове мистичне идеје о “истоврсности“ или конгенијалности човјека и Бога, што ће у 20. вијеку заступати руски филозоф Николај Берђајев, иако с примједбама на могућност антрополатрије. Иако „Луча микрокозма“ садржи трагове агностицизма, та идеја о божанском моменту у човјеку представља значајан аспект позивања. Професор је нагласио да је “Луча микрокозма“ својим питањима и духовном дубином оригиналан и савремен текст, који нас и данас позива на сопствено промишљање.
Ломпар је навео да шест пјевања “Луче микрокозма“ систематски одговарају на питања о тајни човјека.
“Прва два пјевања описују кретање душе ка небу, мотив усхођења који је предмет детаљне анализе истакнутог тумача Његоша, Мирона Флашара. Флашар је трагао за могућим изворима овог мотива, закључивши да конкретни предложак није пронађен, али да мотив постоји у широкој књижевној традицији. Наредна три пјевања баве се темом побуне Сатане, небеске битке и њеног исхода, при чему се види утицај Милтоновог „Изгубљеног раја“, што потврђује вишеслојност и комплексност Његошевог спјева.”
Ломпар је навео да је Његош током својих боравака у Русији, 1833. и 1837. године, донио бројне књиге, међу којима су били списи античких филозофа, нарочито Платонови текстови, као и превод Милтоновог “Изгубљеног раја“ на руски језик, који је имао велики утицај на формирање структуре и мотива у “Лучи микрокозма“.
“Лет душе ка небу представља мистичку стазу сазнања, због које је Његош морао да се осами и удаљи од свакодневних брига и тривијалности свијета којим је владао. Пут до мистичког сазнања, објаснио је, подразумијева ослобађање од свијета и оријентацију на дубинско питање „ко сам ја“, а не само „шта сам ја“.”
Овај процес сазнања има јасно дефинисане фазе које Ломпар описује као “степенице сазнања“ или ослобађање од одређеног типа искуства.
Треће пјевање доноси дијалог Бога са арханђелима Михајлом и Гаврилом о величини стварања, гдје се Бог појављује као стваралац, употребљавајући појам „поезија“ за стварање свијета. Ломпар је нагласио да су тумачи и даље подијељени да ли је Његош Бога сматрао пјесником или метафором за ствараоца.
“У четвртом пјевању, по његошевом приказу, сатана се побунио не због љубоморе, као у Милтоновом „Изгубљеном рају“, већ из дубљих, неодређенијих разлога, вјероватно због постојања свијета прије Божијег стварања. Ова разлика илустрира спој античке и хришћанске концепције стварања у Његошевом дјелу, гдје Бог ствара „из таме“ и „материје“, а сатана оспорава његов примат.”
Ломпар је нагласио да је ова теодицејска тема о поријеклу зла, односно да ли зло има суштинску супстанцу, једно од кључних питања које Његош поставља.
“У петом пјевању описује се небеска битка између Бога и Сатане, гдје арханђели признају немоћ против легија сатане, а Бог наглашава важност покајања (метаноије) као услова побједе, чиме се отвара простор за унутрашњу промјену и преобраћење. Божанска побједа води до стварања земље, што одступа од црквеног учења, а човјек, представљен кроз Адама, прво ратује на сатанској страни, али се повлачи, добијајући земљу као мјесто разрјешења судбине.”
Ломпар је истакао да је Његош у овом дјелу изразио идеју слободе као проклетства, цитирајући руског филозофа Николаја Берђајева: „Слобода је тешка, а робство лако.“
“Завршни дио шестог пјевања доноси преображај пјесничког „ја“ из трећег у прво лице, чиме се показује да је сва драма божанске и људске борбе, побуне и избора, унутрашња драма човјека. У том завршном дијелу појављује се Христос, представљен не као хисторијска личност, већ као божанствени спаситељ који долази на дан небеског царства. “Ја“ које се оглашава са краја Христовог доласка каже “слави земља свога спаситеља“, што значи да је Бог опозвао своју одлуку о уништењу земље кроз долазак Христа, највећу могућу божију метаноију. Тиме се конституише Његошева слика човјека као бића слободе и одговорности, које може одабрати или одбацити пут спасења”.
Ломпар је закључио да “Луча микрокозма“ читаоца поставља у позицију активног учесника у универзалној драми божанског и људског, за разлику од других дјела попут “Горског вијенца“ или “Лажног Шћепана Малог“, гдје је читалац више посматрач.
Овим излагањем, проф. др Ломпар је још једном потврдио да “Луча микрокозма“ остаје дубоко филозофско и мистично дјело, које захтијева посвећен и активан однос читаоца, а које својим универзалним питањима надилази временске и културне оквире у којима је настало.
Вече је завршено разговором са многобројном публиком која је испунила Трг пјесника до посљедњег мјеста.
Текст: Вијести.ме
