“Ја не постављам питање ко контролише средства за производњу него доводим у питање природу производње као такве. Питање није да ли су радници поштено плаћени или нису и имају или немају здраво радно окружење, чиме се баве синдикати или левица повезана са синдикатима. Право питање, много дубље, гласи како аутомобили утичу на друштво и да ли их уопште треба имати? Према томе, више се бавим овим темељним питањима.”

Годфри Ређо

Када говоримо о машинофилији, не говоримо само о љубави према машинама – говоримо о опсесији која је истовремено лична, друштвена и системска. У контексту аутомобила, машинофилија надилази ентузијазам за брзину или моћ; она је феномен који спаја социолошке, економске и урбанистичке нити у мрежу зависности коју капитализам потхрањује, а друштво плаћа – често животима. То је подмукли систем који нас веже за четири точка, док аутоиндустрија и нафтне компаније пуне џепове, градови колабирају, а гробља се пуне.
Као мастер инжењер саобраћаја, посматрам ову тему кроз призму саобраћајног система и критичког погледа на аутоиндустрију и инвеститорски урбанизам. У текст који је испред вас покушаћу да објасним шта је машинофилија, како настаје зависност од аутомобила, како машина убија, какве последице то оставља на друштво и зашто је ово питање дубоко укорењено у нашу зависност од технике.

ЛАЖНИ ИДОЛ СЛОБОДЕ

Машинофилија је претерана фасцинација машинама, посебно аутомобилима, која прелази границе функционалности и постаје емоционална и идентитетска веза. У социолошком смислу, то је љубав према технологији коју капитализам претвара у алат контроле. Аутомобил није само превозно средство – он је статусни симбол, продужетак капиталистичког ега.

Није то само хоби или пука страст; то је култ који капитализам гаји да би нас контролисао и усмеравао ка конзумеризму и потрошачком друштву. Социолог и филозоф Жан Бодријар у свом делу “Тхе Сyстем оф Објецтс” разоткрива ову превару: „Аутомобил није само алат – он је знак, симбол моћи, статуса и илузије слободе.“Маркетинг аутоиндустрије нас бомбардују сликама слободе на точковима, док нас у стварности тера у дугове, гужве и гробове.

Кратак поглед у прошлост. Хенри Форд да би доскочио непостојању потражње, чак и самом зазирања јавности од аутомобила (када се први аутомобил појавио, јавност је то оценила као бучно, прљаво и ружно), он смишља велико, право и једино средство стварања вештачке потребе: смишља рекламу.

Како наводи Дени де Ружмон у есеју “Прва историја лудила: аутомобил”, у својој првој рекламној брошури, написао је: “Аутомобил вас може одвести било где, тамо где вам се свиђа… да бисте ваш мозак одморили у дугим шетњама на свежем ваздуху и освежили своја плућа захваљујући том најбољем средству за окрепљење: чистом ваздуху.”

Хенри Форд је 1909. продао 18.000 аутомобила. Већ 1919. године близу милион; а 1924. дневно 7.000 комада. Почетком 20.века нико није имао потребу за аутомобилом али маркетингом, манупилацјом и обманом је створена вештачка потреба, тамо где је није било.

Социолог Џон Ури у књизи “Мобилитиес” иде даље: „Аутомобилизам није само љубав према возилима; то је глобални систем који диктира начин живота, обликује градове и редефинше друштвене односе.“ Машинофилија није невина и безазлена – то је културна подвала која нас тера да обожавамо машину док она загађује ваздух, заузима животни простор, убија људе у незгодама и везује нас бескрајним ратама за кредит.

Аутомобил, тај лажни идол слободе, није ништа друго до карика у крвавом ланацу конзумеризма који нас веже за систем који нас експлоатише до смрти.

АУТОМОБИЛ НУДИ ПРИВИД КОНТРОЛЕ И СИГУРНОСТИ

Зависност од аутомобила није природна – она је пажљиво пројектована. Аутоиндустрија, нафтне компаније и инвеститорски урбанизам деценијама обликују градове тако да без аутомобила постајете маргинализовани. Урбанисткиња Џејн Џекобс у свом ремек делу “Смрт и живот великих америчких градова” упозорава: „Градови нису направљени за аутомобиле, али су им жртвовани – улице су постале аутопутеви, а заједнице распарчане.“

У Србији, периферне зоне и насеља у Београду, пројектоване су као затвори, без јавног превоза, пешачке и бициклистичке инфраструцтуре, где је аутомобил једини кључ за бег – кључ који кошта више него што већина може да плати.

Аутомобил није слободан избор; то је императив који намеће инфраструктура и култура. Широки булевари и бесплатни паркинг нису услуга; они су мамац који нас тера да купујемо аутомобиле док пешачке зоне труну. Према Еуростату (2022), у ЕУ 72,2% путовања обавља се аутомобилом, док се процењује да је у Србији тај проценат знатно виши, што је директна последица лоше планиране инфраструктуре и капиталистичке логике.

Психолошка манипулација је врхунац ове игре. Социолог Зигмунт Бауману књизи “Лиqуид Модернитy” пише: „У свету несигурности, аутомобил нуди привид контроле и сигурности.“ Аутоиндустрија то зна и безобзирно користи, продајући нам снове о слободи док нас закопава у дугове, гужве и смрт. Градови се свесно уништавају да бисмо без аутомобила били парализовани.

Ова зависност је системска – није само лични избор, већ културни образац усађен у ткиво модерности.

Више о улици као месту капиталистичке неправде прочитајте на наредном линку хттпс://безцензуре.рс/улица-измедју-цовека-и-капитализма/

МАШИНА НАС ПОРОБЛЈАВА

Аутоиндустрија није невини играч – она је мотор капитализма који ствара потребе, а не само производе. Глобална продаја аутомобила 2023. године, била је око 75,3 милиона (Статиста). Саобраћајни инжењер Доналд Шуп у делу “Тхе Хигх Цост оф Фрее Паркинг” разбија мит: „Бесплатни паркинг подстиче вожњу, гуши градове и финансира аутоиндустрију на рачун свих нас.“

Капиталистички систем је саучесник. Један од водећих светских географа и критичара капитализма, Дејвид Харви у популарном делу “Тхе Цондитион оф Постмодернитy” разоткрива: „Капитализам гради градове за циркулацију робе, а аутомобил је савршен алат за то.“

У Србији, стамбени комплекси у Београду граде се као олтари аутомобилу – са паркингом уместо тротоара, без стаза за бициклисте, без милости за оне који не могу да плате ову тиранију на точковима.

Машинофилија је само врх леденог брега наше зависности од технике. Мартин Хајдегер у књизи “Тхе Qуестион Цонцернинг Тецхнологy” упозорава: „Технологија нас не ослобађа; она нас подређује свом ритму и логици.“ Аутомобил је оличење тог ропства – лаже нам о слободи док нас веже за инфраструктуру, трошкове и гробове. Једном речју, зависност од аутомобила је емоционална и културна, усађена кроз пропаганду о “слободи на точковима” која игнорише лешеве на путу.

Аутомобил је продужетак нашег “ја”, огледало које рефлектује наш друштвени положај. Размислите: зашто је СУВ (спорт утилитy вехицле) толико популаран у урбаним срединама где нема ни блата ни брда? Одговор лежи у култури потрошње – није ствар у потреби, већ у поруци коју шаљемо о нама другима.
Аутомобил, који је требао да нам помогне да негде побегнемо, да скратимо време путовања и да нам да слободу и доступност садржајима, како нас убеђује маркетинг аутоиндустрије, најпре нас вози у канцеларију и фабрику.

МАШИНА КАО АЛАТ ГЕНОЦИДА

Аутомобил не само да нас поробљава – он је и серијски убица. Светска здравствена организација (WХО, 2023) открива језиву истину: 1,19 милиона људи годишње погине у саобраћајним незгодама. У Србији, према МУП-у, преко 500 људи је страдало 2023. године – жртве пребрзе вожње, лоше инфраструктуре и саобраћајног система који слави машину, а не живот. У Србији, месечно једно дете погине, док 110 бива повређено у саобраћајним незгодама! Ово није колатерална штета; то је геноцид који аутоиндустрија игнорише.

Социолог Џон Ури оптужује: „Аутомобилски систем није само еколошка претња; он је и машина смрти, јер његова брзина и масовност неминовно воде ка колатералној штети.“ У Србији, где пешачке зоне и бициклистичке стазе нестају под асфалтом булевара и окупираних тротоара моторним возилима, жртаве су деца, пешаци, бициклисти и особе са инвалидитетом – невини које ова машинофилска култура жртвује без кајања. Аутоиндустрија не мари; она продаје снагу и адреналин, охрабрујући возаче да газе док се гробља пуне.

Више о дискриминацији особа са инвалидитетом причитајте на наредном линку хттпс://безцензуре.рс/кроцио-сам-на-улицу-и-срео-сам-неправду/

Урбаниста Пол Вирилио у делу “Спеед анд Политицс” разбија илузију: „Брзина није напредак; она је деструкција која се маскира као слобода.“ Свака реклама за спортски аутомобил је позив на самоуништење, сваки нови модел је подстрек за хаос на путевима. Ово није случајност – то је пословни модел који профитира на крви.

ЗАКРЧЕНЈЕ СЛИЧНО ИНФАРКТУ

Зависност од аутомобила је наш пораз који плаћамо свакодневно. Пораз се огледа и у времену које проведемо заробљени у саобраћајним гужвама које нам узимају и ово мало слободног времена које треба да проведемо са својом децом. Аутомобил чини град немогућим за живот, стварајући закрчења која су слична инфаркту.

Загађење ваздуха убија немилосрдно: Светска здравствена организација (WХО 2023.) процењује да 4,2 милиона људи премине од аерозагађења, а аутоиндустрија је у врху одговорних. Саобраћај је значајан извор загађења ваздуха, посебно у урбаним подручјима, што може довести до смртних случајева од респираторних и кардиоваскуларних болести. Према Светској здравственој организацији, аутомобили доприносе емисионим гасовима попут НО2 и честица ПМ2,5, који су повезани са озбиљним здравственим ризицима.
Више о свету смећа и отпада на два точка прочитајте на наредном линку хттпс://безцензуре.рс/сувисни-и-невазни-на-два-тоцка/

На ово можемо додати да аутомобил фрагментира друштво – заједнице нестају под бетоном булевара, а људи постају изоловани у својим металним кутијама.
Друштвена неједнакост је још једно чудовиште које ова машина храни. Филозоф Иван Илијч у делу “Енергија и капитал”нас подсећа: „Аутомобил ствара друштво у којем је брзина привилегија богатих, док сиромашни остају заробљени у непокретности.“ Док богати јуре аутопутевима и широким булеварима у својим СУВ-овима, сиромашни трпе понижење неефикасног јавног превоза и непостојања пешачке и бициклистичке инфраструктуре. Градови су постали непријатељи – паркинг простори замењују паркове, а инвеститорски урбанизам цементира ову неправду.

Више о експлоатацији жена у саобраћајном систему прочитајте на наредном линку хттпс://безцензуре.рс/зене-и-борба-за-хумане-улице/

КРЕАТОРИ САОБРАЋАЈНЕ ПОЛИТИКЕ КАО ПРОМОТЕРИ МАШИНОФИЛИЈЕ

Саобраћај у Србији није само питање путева, аутомобила и возача – то је огледало система, а креатори саобраћајне политике су ти који држе волан. Ово што се догађа код нас није случајност – то је последица одлука, опортунизма и политике која пречесто гледа кроз прозор крупног капитала, а не кроз очи обичног човека.

Саобраћајна струка у Србији показује опортунистички карактер – уместо да штити људе, она често игра на карту моћних: произвођача аутомобила, нафтних компанија, грађевинског лобија и сл.

Одговорност креатора саобраћајне политике је огромна, али они је константно пребацују на грађане – “возите опрезније”, кажу, док систем остаје нетакнут. Где нам је стратегија која ставља човека испред машине? Уместо тога, имамо саобраћајну политику која служи интересима крупног капитала.
На све неправде које се дешавају у нашем саобраћајном систему саобраћајна струка ћути јер је на платном списку система који продаје снове о слободи на четири точка, док нас заправо закључава у гужве и ризик од страдања.

Више о елитистичком приступу саобраћајне струке прочитајте на наредном линку хттпс://безцензуре.рс/видео-елита-је-против-рањивих-уцесника-у-саобрацају/

Погледајте само медијске кампање које се тичу безбедности саобраћаја, погледајте телевизијске емисије, YоуТубе канале, магазине и портале који се баве промоцијом аутомобилског саобраћаја у Србији. Колико њих знате, пратите и гледате? Шта нам то они продају? Нова скупоцена возила, брзину, снагу, луксуз, – и суптилну поруку да је све што није на четири точка мање вредно.

Политичка и стручна “елита” у Србији, уз медијску подршку, створила је културу и простор који презиру децу, старије, особе са инвалидитетом, пешаке и бициклисте. Док се ми гушимо у гужвама и страху од незгоде, они уређују градове по мери машине.

Време је да се одговорност врати тамо где припада – онима који држе волан система. Јер безбедност није привилегија, већ право свих нас.

МАШИНА ЈЕ МЕХАНИЧКИ ТИРАНИН

Машинофилија је лаж која нас убија. Аутоиндустрија, нафтне компаније и инвеститори нису само профитери – они су злочинци који нас тлаче, трују и масакрирају. Бодријар разоткрива фетиш, Џејкобс оплакује мртве градове, Ури разбија системску превару, Вирилио проклиње брзину – а ми се и даље гасирамо, немоћни да видимо сопствену пропаст.

Филозоф Иван Иљич тврдио је да прекомерна употреба аутомобила не повећава слободу, већ је уништава. Брзина којом се крећемо кроз град разара заједницу, јер нема времена за сусрет, разговор, солидарност и сл.
Историчар и социолог Луис Мамфорд у популарном делу „Град у историји“, писао је о томе како је аутомобил “механички тиранин” који уништава градове и претвара човека у пасивног потрошача брзине, а не активног ствараоца простора.

Овде се сад поставља питање да ли се можемо борити против механичког тиранина? Одговор сам дао у предходним анализама “Бицикл као средство отпора” (доступно хттпс://безцензуре.рс/видео-бицикл-као-отпор-инвеститорском-урбанизму/) и “О протестима и блокадама који су допринели саобраћајној револуцији” (доступно хттпс://сигурнестазе.цом/блог.пхп?блог=о-протестима-и-блокадама-који-су-допринели-саобрацајној-револуцији ) па не бих да се понављам.

На крају, зависност од аутомобила није само практична, већ дубоко културна. То је љубавна веза пуна контрадикција – волимо га јер нас ослобађа, мрзимо га јер нас поробљава. Можда је време да, попут путника на раскрсници, застанемо и запитамо се: куда нас ова машина води?

Игор Велић, мастер инж. саобраћаја

(Председник удружења Сигурне стазе и оснивач Института за урбану мобилност)