Недеља 09.11.2025
Недеља 09.11.2025

Педерски слом Аце Шиптара!

Звездин стадион, популарна Маракана, коначно је прокључала и на прави начин стала уз свој народ. А кад се на Маракани ори “Ацо Шиптаре” и “Вучићу педеру” зна се да је ономе коме се пева дошао заслужени крај. Тако је увек било. И за Милошевића, Коштуницу, Тадића… Чим је Маракана на прави начин проговорила исход је познат. Вучићу пакуј се, јер ускоро следи и оно неизбежно “Спаси Србију и уби се…”

Неуспели хулиган који никада због сопственог кукавичлука није смео да стане на шипку, покушао је све да спречи овакво навијање. Његове паравојне формације којима непосредно командује су упале на све три стране стадиона где су били навијачи, многи од њих са децом, како би насиљем угушили јасну поруку народа шта мисли о председнику Ћациленда. Уз невиђену бруку фудбалске репрезентације коју предводи Вучићев Ћаци, а која је попила петарду од Енглеза и доживела један од највећих пораза у историји српског фудбала, то је било нешто што се никада није десило на нашим стадионима. Како би која страна кренула да прозива председника Ћациленда тако су његове паравојне формације у црним мајицама кренуле да бију и дисциплинују народ. Али ништа није вредело. Све се чуло и видело веома јасно.

Фудбалској репрезентацији Србије ускоро предстоји меч против Албаније који мора да победи уколико хоће да уђе у бараж за Светско првенство. Помоћ публике биће неопходна. Али које публике. Ове коју туку Вучићеве паравојне формације или Ћацији које ће председник Ћациленда, са плаћеним картама, довести на неки од неисплативих новоизграђених стадиона у провинцији, где ће моћи да контролише навијање и спречи прозивке од којих све више луди. Ништа не би требало да нас изненади као ни чињеница за кога ће председник Ћациленда искрено навијати Србију или Албанију?

До тог меча решио је да преко некакве јадне војне параде и СНС скупова против блокада, покуша да поврати свој рејтинг који незадрживо пада. Срећом, остаће све на покушају, јер народ све више види да са логиком пропалице и са истим таквима које је окупио око себе нема никакве будућности. Не помажу ни претње, ни обећања. Ни разбијене, ни купљене главе. Једноставно дошао је крај.

И Вучићу би далеко више пристајало да се појавио на геј паради заједно са овогодишњом кумом Ољом Ковачевић, јер су у пару већ били званични кумови Козићима, него што глуми некаквог самопроглашеног војсковођу на срамоту војске која парадира и државе коју је опљачкао и уништио.

И на крају, једна мала порука за Вучићевог верног увлакача Вучићевића, који се већ годинама лажно представља као новинар.

То што је мусави, муцави љигавко Вучићевић лагао о мени и вређао ме, добиће као и увек адекватну тужбу. Он најбоље зна како редовно пролази на тим процесима. Али оно што је непримерено измишљао и лагао за моје родитеље, то ће морати једног дана подробније да ми објасни. Нека смисли како и унапред нек зна да ниједна рупа где се буде сакрио неће бити довољна, макар морао лично да га извлачим из Вучићеве стражњице, где, иначе, редовно борави.

Срђан јесам, али Жунић нисам. Толико би морао да зна.

Срђан Шкоро

Srđan Škoro

Родио сам се 17. маја 1963. године у Београду, где сам се и школовао. Магистар сам историјских наука са пријављеним докторатом. За новине пишем од своје 14 године. У новинарству сам прошао буквално све, од новинара, преко уредника, до главног уредника. Опробао сам се и као радио новинар.

Аутор сам књига “Вучић и цензура” (два издања) и “Побуна” којима није било дозвољено да буду у слободној продаји. Одслужио сам војни рок 1981. године у Алексинцу. Нисам осуђиван. Ожењен. Не припадам ниједној политичкој странци, ни терористичкој организацији. Већ годинама сам на Бироу за незапослене и питам се докле ће ту да ме трпе још.

Борбу против Вучићевог режима и свих његових слугу и помагача схватам као морално, а не идеолошко питање. Ћутање на све оно што нам се догађа у друштву и држави доживљавам као издају. Увек сам се борио о свом трошку и на сопствену штету. Ментална хигијена и истински отклон од ове и овакве власти је нешто што посебно ценим.


Моја биографија још се пише и чека прави епилог.