Док се три опозиционе колоне – Студентска листа, Аутентична десница и Европска Србија – без икаквог смисла свађају, режим систематски ради како би пресипањем из шупљег у празно, и на сто других манипулативних начина, извукао још који проценат гласова те тако себи олакшао дефинитвно паковање изборног резултата онако како му одговара.
Уз централну политику арену, у којој се одвија кровно предизборно надметање, постоји још и низ мањих, локалних колосеума, у којима се одигравају ништа мање занимљива надигравања, која некада и нису истог смера и интензитета као она на кључном бојишту.
Унутар главног изборног круга постоје мали кружићи у којима се неретко врте другачије приче него што је она средишња и при томе се још одвијају у супротном смеру.
Тако на овим изборима, иако се на централном пољу не одиграва сукоб између СНС-а и СПС-а – што је раније углавном био случај макар тако што су напредњаци ударали по социјалистима а они иако нису узвраћали, избегавали су ударце и настављали по своме и када се то није допадало Вучићу – на локалу и те како има окршаја, и, гле чуда, они су појачани у финишу кампање.
Да се запитамо зашто? Да ли коалициони партнери губе нерве и не могу више да се суздрже од испољавања анимозитета? На први поглед делује да је тако.
Као што су за опозицију контрапродуктивни међусобни сукоби (јер због њих Аутентична десница и Европска Србија могу да потону а Студентска листа губи део бирача који се колебају, и уз то ризикује нестанак неопходних партнера како би имала већину у Парламенту), чини се да исто важи и за блок власти. Међутим, није баш тако.
У питању су другачији случајеви. Код опозиције сви губе, код власти од свађе сви добијају!
У Србији је бирачко тело доминантно (ради се о најмање 80 посто грађана) умерено или наглашено национално политички оријентисано. О томе говоре бројна истраживања пулса јавности у вези са односом према Косову, Републици Српској, војној неутралности, ратовима за југословенско наслеђе, хашкој (не)правди и њеној лажи о геноциду у Сребреници.
Један немали део бирача „старорадикалске“ и „слобистичке“ провенијенције, у том контексту иако има негативан однос према онима које сматра „жутима“ или „досманлијама“ (а ту сврстава и велики део СЛ али, у последњу групу, понекада и НДСС као наследника ДСС-а ), и те како је разочаран актуелним режимом због онога што им је јасно да је косовска велеиздаја. Највећим кривцем за њу сматрају Вучића, али није да нису кивни и на Дачића и друге припаднике врха власти.
Контролисани, тако профилисани сукоби између СНС-а и СПС-а да не буду у првом плану али да привуку пажњу дела припадника поменуте циљне групе, имају за циљ да допринесу да се они ипак из ината на крају одлуче да гласају за СПС. Подвлачи се у њиховим очима да напредњаци и социјалисти нису исто, уз наду да ће ти бирачи на крају изабрати оно што им на политичкој сцени делује као „мање зло“ уместо да резигнирано апстинирају.
Резултат тога за режим може да буде не баш безначајан. Није исто да ли ће СПС имати нешто више од потребног броја гласова да пређе цензус, рецимо око 4 посто колико му дају разне агенције, или ће на крају његов резултат бити који проценат изнад тога. У борби на поене то битно појачава позицију садашњег владајућег блока!
Његови стратези очито о томе мисле и плански усмеравају процесе у складу са тим. Далеко од тога да се препуштају судбини. Опет, са опозиционе стране, сада када смо на корак од победе, не ради се координисано; не поступа се чак ни у духу изреке „живи и пусти друге да живе“, тј. да се води офанзива против режима макар уз међусобно игнорисање ако не и сарадњу.
Уместо тога, упркос елементарној политичкој логици и изборној математици, и даље се контрапродуктивно – директно или индиректно – размењују ударци, чиме се одмаже општој ствари.
Још има времена да се са тим престане и усмери сва енергија против Вучића. И то не само због изборног резултата већ и за генерисање – уверен сам за неизбежну постизборну борбу за одбрану воље бирача – потребне кумулативне студентско-опозиционо-грађанске протесне енергије! Људи, памет у главе!
Драгомир Анђелковић
