Газиће српске гробове да ожале своје мртве.
Знане и незнане хумке, не мари, српске су кости.
Џелати ће брисати сузе рукама низ које још слива невина српска крв.
Не мари, они су жртве, још уморни од клања, силовања и распињања.
Крвавим чакијама расецају хлеб отет са оних слава, из оних кућа и оних села којих више нема.
Не мари, била су српска.
Тамо где је трн појео ливаду и шума кућу, где се њива напила крви, где је из повађених очију Срба никла јабука што заплаче кад је располовиш…
И јабуку су ућуткали, за ким да жали, то су само Срби били!
Презреће старицу у црнини, шта ће она ту?!
Та је рађала за јаме и јендеке.
Кћери за звери, синове за клинове, колевке за крстаче…
За ким да жалиш стара?! Где су ти гробови, из којих си кућа, иу којег села..? Од којих си, бре, а да претекли?
Наричи тамо да те не чују, да не надгласаш уморне крвнике, још су љути на тебе што роди онолико да кољу читав дан!
Па, ни у косидбу се не иде толико, аман!
На мобу су ти долазили краће него што су ти палили кућу!
На славе си их гостила и још тад опростила…
Морала си, ти рађаш за јаме, кочеве и гајтане.
Није теби било ко побио и спалио све, но прве комшије.
Нису дали да се какви незнанци зоре и сеире.
Толико су чували чакије за комшије…
Још на бабине кад су долазили мерачили су вратове, где су дедови стали они су доклали…
Шта је претекло – нека, таман ће стасати за неку наредну “жетву”.
Таман да звери одморе, а Срби забораве.
А, заборављају. Добри су то људи.
Нико ко Србин није отхранио своје крвнике.
И вазда крив. Вазда га превише па да ни једног на земљи није!
И опет ће му газити гробове да ожале своје.
Презриво ће гледати пут српских села којих нема мрзећи и тај трн и омаре, и проклињаће спаљење српске куће што им се камен није затро, и мршнуће мученицу у црнини, шта се повила до земље као да зна где су јој гробови..?
Разнеле воде и пашчад.
За чим да жали кад ни џелат себе пожалио није, а клао је читав врели дан…
Па, ни у откосе се не иде толико.
Стока је дојавила у штале и торове а они су, несрећни, још клали…
Дедовим шакама и чакијама, да опосле што стари нису, да не оставе за собом незавршеног посла, Срби се лако запате…
Полен је то, србоникне, а таман је закоровило све, рађају онакве јабуке, врисну кад их располовиш…
Нека је мира свачијој жртви и смираја свачијој муци, но докле ће свачији мир бити немир за Србе?!
Докад да Србин ћути да се крвник не љути?!
Докад ће мостови помирења бити над рекама наше крви?!
Докад ће нам мањкати дана за парастосе…?
Докда че костима мученог Србља међити окућнице на којима још тињају темељи мог мученог рода?!
Докад ћемо и мртви бити превише живи?!
Газиће српске гробове да ожале своје мртве – још су те јаме гладне, Србине, још те ни мртвог не броје међ жртве!
Михаило Меденица
