“Дивиде ет импера”.

Многи су се користили и многи се користе овом изреком.

Не знам шта је горе, да завадиш па владаш или када ти циљ оправдава средство? Да ли је жудња за влашћу највећа страст? Због чега би завадио људе, народе, браћу? Због чега би урадио све, па и газио преко мртвих? Шта је то због чега би то урадио? Власт? Каква власт?

Каква је то власт која побуди у теби најгоре пориве. Због чега одлучиш да у себи храниш зло, да делиш несрећу? Паре, осећај моћи, власт над људима, државом, војском, полицијом, командовање болницама, спортом, привредом?

Пробудиш се ујутру и схватиш да свима можеш да уништиш живот, да им „кројиш судбину“, да играју како ти свираш. Та жеља да се мешаш у туђе животе је први корак до лудила, први корак Пандорине кутије. Да направиш околности да зависе од тебе. Да морају да те питају, да те „консултују“, да одобриш, да пристанеш, да климнеш главом. Ваљда тај осећај чини чуда, ствара адреналин и обољења више вредности и отвара путеве за још више. Окрећеш се за разним женама и показујеш прстом на њих. Бираш их, гледаш, меркаш, куцкаш прстима по столу и ловиш. Гледаш у оно што можеш да видиш: ноге, груди, дупета, набрекла уста и исцртане обрве. Све намазано најскупљим кремама и сија на сунцу као ЛЕД осветљење. А онда као алфа мужјак улетиш им у живот са „лудење – шизење“ фазонима, сви се смеју, нека нова искуства и напумпано хвалисање, а за годину две направиш хаос, ужас и пакао. Свима. Али ложи те то. Палиш се на то да се све врти око тебе. Шта фали? На крају крајева једном се живи, а само један од 5 милиона постане власник харема. Је ли то неки злочин? Јесте! И то какав.

Нема везе, ти настављаш даље, ту је и лова. Никад ниси знао сам да зарадиш било шта, али сад је око тебе брдо лове и сви нешто питају, сви нешто траже. Не треба ти пуно да схватиш како ствари могу да функционишу. Видиш да има ту неких „законских ограничења“, која ремете тај осећај мачо фрајера, па је сасвим логично да мало флертујеш и са законом, чисто да се ствари поставе на своје место, па да се озваничи да је закон у твојим рукама и да ће бити онако како ти кажеш. Кад те оптуже за висок проценат афлатоксина у млеку, ти промениш закон и повећаш законом дозвољен проценат афлатоксина у млеку. Кад те оптуже да има корупције приликом приатизовања државног земљишта ти донесеш закон о бесплатној конверзији земљишта. Када те оптуже за непоштовање правилника приликом изградње тунела на аутопуту ти укинеш правилник. Даааа, лудилооо, какав је то моћан осећај. И питаш се у себи има ли још нешто где нисам најјачи?

Па кад видиш да постоје буџети и фондови градова и општина… ијаоооо, па то је тек игра милиона. Како сад тамо неко у неком месту да заради лову којом може да располаже како он хоће? Или да прави том ловом, не дај Боже, неку конкуренцију? И сад почиње завршно лудило. Одређујеш ко сме да ради, шта сме да ради, колико сме да ради, па кад и заради, колико сме да му остане. Какво лудило!

Па онда видиш да ти фали милијарда. Ништа лакше, само дигнеш акцизе на гориво. Па ти фали још једна милијарда. Шта је проблем, продаш мало државног земљишта, отвориш рудник, засадиш негде мало марихуане. Ко ти шта може? Лако је добрим људима управљати, рече неко, а ти додајеш и овцама које пасу. Па онда кренеш да се играш полиције и војске, да се прегањаш са школама и факултетима… У бре, па и овде може да буде занимљиво.

Продаш неки тенкић Пољацима, купиш ратне авионе рафале без наоружања, продаш муницију Сирији (не наплатиш), увезеш справе за мучење… Увезеш ЛРАД па опалиш по студентима и народу звучни топ, хапсиш, предуђујеш, претиш, макљаш. Коначно си и командант, војсковођа, стратег. Ратујеш против своје омладине. Мола мало мишићи и сила да се покажу. Смењујеш директоре школа и образовних установа. Постављша нове. Коју ћемо за директорицу гимназије, ону са највећим сисама или ову са дипломом? Ахахахахаха, какво лудило јбт. Па ова земља је рај. Ја све могу човече – говориш у себи и израсташ пред својим сопственим очима у бога. Тооо, зашто не бих направо култ?

Полако почињу да се каче слике са твојим ликом по школама, а онда по фирмама, општинама, градовима, на билбордима. Свуда. Погледом милујеш бетон, а руком подигнутом у вис и стиснутом шаком претиш измишљеним непријатељима, а радујеш се својој позицији коју си осмислио и изградио. Како ти је добро, рекли би неки. Све, ама баш све зависи од тебе. И нико ти ништа не може. Нема одговорности.

Да ли је тако?

За време стварања култа златног бика народ доживљава сепсу.

Поделе на сваком кораку, омраза, агресивност, екстремизам… Хушкање, оговарање, лагање, манипулације, преваре, измишљање, претње, пребијања… Нико никоме ништа не верује. Подељен народ дубоко и скоро непремостиво. Нема се довољно ни за рачуне, ни за лекове. Ко има децу тај кука у себи из свег гласа. Одеш на село да купиш сира, а тамо нема ни млека, ни крава, а камоли сира. Купио би мало пршуте и сланине, нема ни тога. Нема свиња, нема телади, нема оваца. Нема ни парадајза, ни бораније, ни грашка. Нико не сади. Пола Србије запарложено. Хтео би да се бар мало осладиш, да купиш лубеницу. Нема ни лубеница, ни диња. Можеш да нађеш неког сељака са лубеницама сакривеног иза неког храста или распалог билборда (на коме он погледом милује бетон). Сакривен сељак, стоји поред свог бостана и ћути. Кад приђеш да га нешто питаш он ћути. Када на крају, после мерења лубенице питаш колико кошта, он гласно хукне и каже: „уфффффффф, откуд бре знам колико је. У Светофору је 36 динара за кило, у лидлу је 42, у Маxију је 45, а код мене је 60 динара кило. Не кажем да је код мене слађа и боља, него кажем да ја дјете не могу да ти дам испод 60 таман црк’о. Е, тако“.

Избраздано лице сељака ко земља у Бору од руднучких јама. А руке тврде и јаке све искочиле жиле ко цеви које потрпаше у наше реке. А поглед се изгубио. Негде далеко. Гледа у своје имање које пропада. Нема више ни снаге, ни воље, а ни пара да одржава имање. Гледа у Букуљу како је поједоше машине, минери и багери. Гледа према Косову, где Срба и кад има боље да их нема под бездушним режимом Приштине. А све их мање има. Поглед му се губи у Јадру, где лешинари чекају да срце народа престане да куца да би растргли аорте Мачве и Подриња.

„Србија ти је постала плен, дете моје!“

Миодраг Гавриловић

„Плен разних вуцибатина и некаквих страних компанија, страних влада, страних инвеститора. Није брига њих за нас. Није брига њих за шљиву, ракију, пршуту, сир и бели хлеб. Шта њих брига да ли ћемо да крепамо или да пасемо траву. То њих не занима. Њих занима да има касирки у Лидлу, радника у Леонију и Јури. Занима их да има ко да копа, носи, доноси, приноси, да на кога има да ставе своје мајице са неким знаковима и да их онда организује на компјутерима ко шта и како треба да ради. То ти се дете данас зове – прогрес. Имаш аутопутеве, али вишпе нико ником не долази. Можда на свадбу. Или на сахрану. Слабо се ко дружи. Неко некоме да помогне, па то је данас вест, као кад смо Швабама подигли заједничку спомен костурницу у Лазаревцу после Великог рата. Значи чудо невиђено. Па нећемо ваљда сви да радимо у страним фабрикама? Треба неко да има краву и да је помузе, да наша деца пију здраво млеко, а не у праху из Индије или ко зна одакле. Треба неко да заоре, посеје, пожњеве… Ко ће сутра пећи ракију? И од које шљиве?

Нема сигурности, поштеног посла и среће. Будућност не знам да л’ постоји. Нико срећан, нико задовољан. Све нека туга и несрећа. Е, то ти је данас Србија. Болује од сепсе, има упалу свих унутрашњих органа. Све је боли. Загнојила. Личи као да се надвио неки злослутни чир над Србијом. Е, то ти је данас. Ова власт ти је као опасан чир на стомаку“, рече сељак и седе поред колске запреге, на неку троношку.

А ти онда узмеш лубеницу под мишку и тешким ногама кренеш према кући, прво промашиш правац, па се вратиш. А нешто ти није добро. Задихан, као од ковида, замаглио ти се вид. Па кад те тако опаучи сељак својим размишљањем, а паметан сељак је вазда имао шта да каже, онда дођеш кући па ти глава звони к’о црквено звоно. И онда видиш да јесте то тако. Да је све стало, да су сви у неком ишчекивању, да сви играју на прстима, да се једва суздржавају. А видиш да нека болест стеже све около и да стеже наше друштво, градове, села, људе. Сви под неком температуром и грозницом. У ваздуху тензије и немир. Постали смо држава са озбиљном дијагнозом. Све набрекло и набубрело и чека да већ једном пукне тај чир над Србијом, па да се очисте ране и гној. Чекамо да чир сазри, па да почнемо да зацељујемо наше ране и ожиљке.

Није то време златног бика, већ огроман чир над Србијом.

Миодраг Гавриловић