Nema suštinskog političkog angažmana bez žrtve, a u Srbiji danas kao da zaboravljamo na tu činjenicu. Kroz istoriju, opozicionari su bili spremni da se žrtvuju. Danas se, međutim, sve češće čini da žrtve nestaju u salonima, dok se živi i bezbedni politički akteri kreću po dobro uhodanim stazama u kojima su komfor i privilegije jednako važni kao i mandat.
Sećamo se 1997. godine kada su Zoran Đinđić, Vesna Pešić i Vuk Drašković, tadašnji opozicionari, poneli ožiljke borbe, simbolički i fizički. Protesti, suočavanja i pendreci na Brankovom mostu ostavili su trag na njihovim telima, ali i na narod koji ih je pratio. Nije bilo dovoljno da imaju govore i predloge, nije bilo dovoljno da budu viđeni na pozornici, oni su morali da budu direktni svedoci nasilja i uzurpacije – zbog naroda, zbog budućnosti, zbog slobode. Njihov angažman ostavio je otiske u vremenu i mnogi bi se složili da bez tih ožiljaka ne bi bilo istorijskog Petog oktobra.
Narod traži nešto slično od današnjih lidera opozicije. Niko ne traži samospaljivanje, niti patetične činove, ali od lidera koji se zalažu za narod očekuje se da svoj imunitet i poziciju iskoriste kao štit ispred naroda, da svojom hrabrošću vode primerom i pokažu da su zaista spremni da žrtvuju sopstvenu bezbednost kako bi zaštitili ljude koji im veruju. Kada opozicija stoji između pendreka i naroda, tada se stvara čvrsta veza; tada narod prepoznaje istinske lidere, spremne da se založe za svoje ideje.
Bez obzira na izazove koje nameće savremena politika, osećaj je da je ovo vreme za istinu, ne za salone i zatvorene aule. Lideri moraju odlučiti hoće li biti svedoci frustracija koje isijavaju iz ambisa u koji svi zajedno gledamo, ili će stati pred taj ambis i sprečiti narod da u njega padne. Sposobnost da se prepozna prava kriza i hrabro deluje u prvim redovima protiv agenata provokatora, sa osećajem odgovornosti, ono je što može da izdigne opoziciju iz apatije.
Gde su lideri spremni da stanu prvi, da budu inspiracija za one koji dolaze? Ako opozicija danas nije u stanju da zagrize za ideju i preuzme rizik, onda nije opozicija kojoj narod može verovati. Na kraju, politički lideri koji žele promenu moraju da prepoznaju trenutak kada je potrebno preći iz reči u dela, jer ako sami ne zaštite narod, i narod će ih zaboraviti, prepustiti nove borbe ljudima spremnim na prvu liniju. Ovo je vreme za odgovornost i za iskazivanje prave hrabrosti – ili za promenu u opoziciji koja će to shvatiti.
Stefan Megić, filolog, pisac, kolumnista, teoretičar pop kulture i glavni i odgovorni urednik portala Glas Ćuprije.
