ŽRTVA

U totalitarnim sistemima volja jednog čoveka zamenjuje zakon, a nasilje pravdu. Nasilje je postalo naša svakodnevnica, bezumnost model upravljanja, prostakluk ponašanje koje se stimuliše i nagrađuje. Narod je zarobljen u lavirintu fikcije jednog čoveka koji manipuliše kolektivnim emocijama, instiktima, sećanjima. U sukobu oslobođenog naroda i zarobljene države padaju prve žrtve, stvaraju se novi junaci, politički zatvorenici postaju moderni mučenici, dok snage reda unose dodatni nered u već postojeći haos.

Pored paradnog patriotizma i socijalne demogagije kao najčešće emocionalne matrice režima, još jedna podlost je stavljena u pogon da bi se ostvario konačni cilj-opstanak na vlasti po svaku cenu. Izabrano oružje Aleksandra Vučića u misiji spasavanja posrnulog rejtinga jeste manipulacija prirodnom empatijom masa.

Uloga žrtve je oduvek bila najsigurniji zaklon za sve vrste manipulatora. Žrtva samo po sebi izaziva prirodnu empatiju, aktivira emocionalne centre koji suprimiraju racio i stavljaju nas automaski u inferioran i defanzivni položaj. Takav odnos nije zasnovan na razumnim osnovama i tu prednost manipulator vešto koristi. Padom nadstrešnice Vučiću je oteta ta uloga, jer je nasuprot njega ležalo šesnaest smrvljenih tela nevinih ljudi. Oni su postali nacionalne žrtve, a dželat sistem koji je on utemeljio, razradio i kojim godinama unazad samovoljno upravlja. U narodu se stvorio ekpslozivni koloplet emocija-žal za nastradalima, strah da se nesreća na ponovi i bes prema državi koja umesto da štiti, građane ubija zbog maligne korupcije. Taj emocionalni cunami izbrisao političke, verske, etničke, generacijske razlike i ujedinio veliki deo naroda koji je tražio pravdu. Pred tom energijom i mnogi naprednjaci su bili spremni da svoje dojučerašnje saborce bace lavovima kao žrtvu samo da bi izbegli sličnu sudbinu. Stvorila se jasna slika sa morbidnim kontrastom-šesnaest kovčega nesrećnih, običnih ljudi na jednoj i korumpirana, bahata politička elita na drugoj strani. Nikada jasnije nije bilo ko je žrtva, a ko dželat. Kako je vreme prolazilo, a neefikasno, korumpirano i sporo pravosuđe dodatno iritiralo ionako gnevni narod-na scenu su stupili studenti. Oni su tu sliku upotpunili, uokvirili i simbolizovali. Frontalni udar okoštale, primitivne i prevaziđene stabilokratije u zid plača nove, poletne i potentne generacije koja doživljava svoje “istorijsko proleće” samo je produbio jaz između dve nepomirljive I nespojive strane. Studenti su dobili status ultimativne žrtve, a vlast žig besramnog dželata. Polemljena vilica, moždano krvarenje, višestruki prelomi-rane koje su bile pozivnice za masovna okupljanja širom Srbije.

A onda je Vučić razumeo pravila i tok igre, prilagodio se i počeo da planira kontranapad. Shvatio je da on mora preuzeti ulogu žrtva I pridobiti za sebe kolektivnu empatiju. Ovo je trka emocija, predubeđenja, predrasuda. Razum, činjenice, argument, projekti, planovi, projekcije-beskorisno je sve u vrtlogu koji je celu Srbiju zahvatio posle 1.novembra.

A ko od Vučića ume bolje da odigra ulogu žrtve? On to vežba, izvodi i usavršava unazad trinaest godina. Prvi dani njegove vlasti protekle su u stvaranju psihoze das u državu zarobili žuti tajkuni koji su ranije kadrirali premijere, minister, načelnike, krali, otimali, otpuštali, uništavali Srbiju. Oni su jaki, bogati, moćni i Vučić je žrtva njihove pohlepe, ali će naravno na kraju izaći kao pobednik. Tako je počeo, tako je uspeo, a formula uspeha ne treba menjati.

Danas je on žrtva obojene revolucije, duboke države, svetske zavere protiv lidera slobodnog sveta. Studenti nisu žrtva, već produžena ruka njegovih dželata. Globalni moćnici njega ne napadaju jer je ružan, žvalav i debeo, već ga napadaju, naravno, zbog Srbije. Zato on iz pozicije žrtve koja se umotala u nacionalnu zastavu plače i moli lakoverne Srbe da ne brane njega i njegovu vlast, već da brane državu. I dolazimo do fundamentalne manipulacije empatijom. Deo povodljivog, dobrodušnog naroda specifično reaguje kada se zvoni na uzbunu jer je država napadnuta, zato što država budi u nama zaštitnika (kao prema detetu) i dužnika (kao prema roditelju). Oni nisu svesni da Vučić i državu i zastavu i himnu i vojsku i crkvu i akademiju i sve što može koristi radi ultimativnog cilja-opstanka na vlasti. Umesto da bude žrtva pravde zbog nastradalih ispod nadstrešnice, on želi da bude žrtva izmišljene svetske zavere na koju deo Srba najlakše nasedne.

Zbog toga je jedan od glavnih zadataka u narednog period razuveriti ljude da je Vučić žrtvai da oni na ulicama ne brane Srbiju, naprotiv, brane Vučićev kriminal, brane njegove kumove, njegove gaulajtere, njegove preletače. Srbija je od njih napadnuta, Srbiju od njih treba braniti. Naravno da među kontrablokaderima ima oportunista, klijantelista, karijerista kojima je sve jasno, ali je njima lični interes uvek na prvom mestu. Velika većina ljudi koja na kraju glasa za režim to radi jer misli da tako brani i štiti svoju otadžbinu. Neophodno ih je rasvestiti, ponovo ih suočiti sa kovčezima i naprednjačkim meklarenima, ponovo ih suočiti sa neutešnim majkama i naprednjačkim starletama, ponovo ih suočiti sa prebijenim studentima i naprednjačkim narko-dilerima. Iz te empatije indukovane lažima mogu izaći samo ako se sudare sa istinom. Ne sa gnevom ostatka naroda, to će ih samo još više oterati ka Vučiću. Moramo im pružiti šansu da se odluče za apstinenciju. Samo tako on gubi izbore.

Ne zaboravimo-on je igru i pravila igre shvatio, ne potcenjujte njegov genijalni zločinački um. Ni sami nismo svesni na šta je sve spreman. Moramo biti spremni i mi. A biti spreman, to je sve (Šekspir).

Dr Aleksandar Dikić