U današnjoj Srbiji, pod predsednikom Aleksandrom Vučićem, svedoci smo slike koja sve manje podseća na evropsku demokratiju, a sve više na raspadajuće društvene strukture u kojima zakon postoji samo za one koji nemaju političku ili kriminalnu moć.
Poslednji incident u Bačkom Petrovcu, gde je mirna izložba fotografija sa građanskih protesta brutalno prekinuta od strane članova vladajuće partije, dok je policija štitila napadače umesto organizatora, samo je jedan u nizu pokazatelja koliko je država kapitulirala pred neformalnim centrima moći.
Na ovom mestu Srbija najviše liči na favele Latinske Amerike – ne po geografiji, već po suštini: postoje lokali jači od zakona, kvazi-feudalni sistemi u kojima ne vladaju institucije već lokalni moćnici, često povezani s kriminalom, drogom, i partijskim strukturama. Policija ili nema snage ili ima naređenje da ne dira “njihove”. Građani to osećaju svakodnevno: ucenjeni, zastrašeni, prepušteni improvizaciji i strahu.
Ovakvo društveno stanje savršeno se uklapa u teorijski okvir koji je još u 14. veku formulisao Ibn Haldun, islamski filozof i otac moderne sociologije. On je tvrdio da moć uvek dolazi spolja, da imperator dolazi kao stranac, a da mu je glavni cilj – održanje vlasti po svaku cenu. U početku se vlast legitimira kroz silu ili obećanje reda, ali vremenom postaje sama sebi svrha. Tada vladar, kako Ibn Haldun piše, troši resurse društva na vlastitu bezbednost, represivne mehanizme i korupciju, dok država tone u apatiju, siromaštvo i pobune.
U Srbiji danas, taj proces je u poodmakloj fazi. Vlast sve više liči na unutrašnju okupaciju, gde političko-klijentelističke strukture imaju više moći od sudova, zakona ili Ustava. Gradovi i sela širom zemlje postaju džepovi sile — kontrolisani od partijskih „gazda“, narko-dilera sa političkom zaštitom i nasilnika koji se ne boje nikoga, jer znaju da su “naši”.
Kada se građani pobune – kroz proteste, umetnost ili samo prisustvo – sistem odgovara silom i manipulacijom. Policija više nije zaštitnik zakona, već čuvar poretka čiji je osnovni cilj da zaštiti vlast, ne narod.
Zato ne govorimo samo o incidentu u Bačkom Petrovcu, već o simptomu bolesti koja izjeda temelje društva. To više nije samo borba za slobodu govora, već borba za minimum civilizacije – pravo da zakon važi jednako za sve, da kriminal ne bude privilegovan, da država ne bude privatna firma.
U tom smislu, Evropa ne sme da ćuti. Jer ono što se dešava u Srbiji danas, lako se sutra može preliti i preko njenih granica. Zemlja uhapšenih građana i oslobođenih kriminalaca ne može biti stabilan sused.
A narod? Kao i uvek, snosi posledice. Ali i potencijal da, kad-tad, imperatora koji je došao sa strane – pošalje nazad odakle je došao.
Bojan Jovanović
