Nije mi dobro od ljudi koji ovih dana imaju šta da zamere zborovima građana. Prvi su glas podigli ovi na vlasti, ok, od njih mi odavno nije dobro, to dakle nije nikakvo iznenađenje. Nenadležna osoba, zapita se u nekoj od mnogobrojnih, dugotrajnih i dosadnih televizijskih melodrama (bez ljubavnog zapleta), da li se to opet pojavio Mita Ljotić, parafraziram, nemojte zameriti, odavno ne upisujem u leksikon izjave nenadležne indstitucije. Njega dakle reč zbor asocira na Ljotića.
Kako smo skoro ista generacija, prosto se pitam kako ga reč zbor nije asocirala na zbor radnih ljudi. Jer, to je ono kad su nam matorci ostajali duže na poslu, rešavajući u samoupravnom socijalizmu “mnogo važna pitanja”, a mi imali par sati više da pravimo gluposti sa ekipom iz kraja. Verovatno da njemu nije bio važan zbor radnih ljudi, jer on nije pravio gluposti.
Mislim, nije kao klinac pravio gluposti kao većina nas ostalih. Gluposti je počeo da pravi mnogo godina kasnije. I vidiš u tome je bitna razlika između većine nas i njega. Mi smo našim sitnim glupostima pravili buku, malo nervirali komšije ili nepoznate ljude koje smo zvali tada jedinim postojećim telefonom koji je uglavnom bio bež boje i stajao na nekoj komodi u predsoblju. Jedan od takvih razgovora sa nepoznatim sagovornikom je bio: izvinite, da li je to klanica? Odgovor bi logično glasio, nije, pogrešili ste. A kako onda razgovaram sa volom? Bilo je još fazona, koje smo ispaljivali sve dok se ne završi zbor radnih ljudi u preduzeću keve ili ćaleta.
Naše gluposti dakle završavale su se na nerviranju nekoliko matoraca, a u retkim situacijama nastradao bi neki prozor pogođen omiljenom “piroćankom”, loptom kojom smo igrali “fucu”. Za to vreme on je učio, ali ne ono što treba ljudima, njego njemu, te je gluposti počeo da pravi ulaskom u politiku, na mestu ministra informisanja, ali one glavne, tek kad je došao na mesto predsednika države. Žrtve njegovih gluposti su čitav jedan narod i jedna zemlja.
Od mnogih nepočinstava, jedna od osnovnih je ukidanje pravne države i demokratije. U svim demokratskim državama, svaki pojedinac svoja demokratska prava uglavnom ostvaruje neposredno, preko svojih predstavnika u zakonodavnoj vlasti, dakle skupštini. Ljudi u uređenim državama na izborima biraju ko će da ih predstavlja. Kad te ljude koji se kod nas zovu poslanici izaberu, građani imaju mogućnost da sa njima razgovaraju, daju svoje predloge, zahteve, sugestije… Poslanici su sa druge strane u obavezi da sve sugestije građana iznesu u parlamentu. I tako se u razvijenim demokratijama kreira politički život i ostvaruju prava svakog pojedinca.
Kod nas je zbog nepostojanja pravne države situacija dijametralno suprotna. Poslanici vladajuće većine u parlamentu ne žele, neće ili ne smeju da razgovaraju sa građanima, jer odgovaraju direktno nenadležnoj instituciji, čoveku koga smatraju vrhovnim vođom i onim ko im je dao mandate, što je kod njih direktno povezano za lagodnim životom, primanjem velike plate I raznim drugim privilegijama, te svoju funkciju poslanika nikako ne doživljavaju kao predstavljanje građana iz njihove sredine u najvišem organu zakonodavne vlasti.
Sa druge strane, građanima verovatno ne bi palo napamet da sa njima takvima kakvi jesu razgovaraju. Jer sa nekim poslanicama verovatno bi mogli da razgovaraju o snimanjima filmova za odrasle, uz logično pitanje: da li je moguće da vodoinstalater može da stigne tako brzo, kao što je bio slučaj u filmu u kome ste igrali glavnu ulogu? Neke poslanike, građani bi mogli da pitaju, kako da svoje ambare pretvore u ambare robnih rezervi, a nekima bi građani mogli dati broj od dobrog psihijatra. Svi ovi razgovori čak i kad bi se odigrali, ne bi mogli obezbediti učešće građanima u donošenju važnih odluka koji se tiču njihovih života. Osim navedenog, najvažnije je to što se sve strateške odluke ne donose u parlamentu, kako to kaže ustav, nego u nenadležnoj instituciji.
Zbog svega ovoga, građani nemaju druge nego da organizuju svoje zborove. Od stare Grčke i Rimskog carstva građani su se okupljali na trgovima i donosili odluke od najvećeg značaja za državu.
Dakle, ako je građanima ukinuto pravo na posrednu demokratiju, dakle ostvarivanje njihovih prava preko njihovih predstavnika, te ako oni te predstavnike nemaju, jer su poslanici većine samo igrači nenadležne indstitucije sa Andrićevog venca, svakom građaninu ove zemlje ostaje jedino da se skupi sa svojim komšijama, sugrađanima ili sunarodnicima i zajedno sa njima na ulici u mnogo pristojnijoj atmosferi od one koju imamo u parlamentu,donese odluke koje se tiču njegovog života, života njegove porodice i što je najvažnije budućnosti njegove dece.
Zborovi građana nisu ništa drugo do odraz neposredne demokratije, koji se u ovakvim uslovima u kojima je ukinut parlamentarizam, morao pre ili kasnije pojaviti. Ko ovo ne razume ili nije osvešćen, ili nije dobronameran, a najčešće je u pitanju i jedno i drugo.
Bratislav Marković
