Ne mogu ja tebi objasniti šta je rodu mom Vidovdan, ni zašto su nam svi dani- Vidovdani!
I srećan sam što ne mogu, jer da se vekovanje može kazivati bilo bi nalik uludom danu, a mog ti Srbina dan ne može stići ni svanućem ni smrknuće.
Vazda ti je dan za korak kraći od Srbina, no kako ti to da shvatiš kad ti ništa nalik zavetu nemaš.
Kod tebe je jednostavno: rodiš se, živiš u strahu od smrti, mreš i to je to.
Mi se još pre rođenja uspemo na raspeće, i progledamo, progovorimo, prohodamo…
Tebe su na postelji povili, a Srbina na kamenu, u kamen, pa trnom svezali da ne gde kamen ne pusti…
Kame manastirski, onaj mekši od neba a tvrd toliko da vekovi zube o njega salome.
Eeeej, šta je bezubih vekova Srbin ispratio, a na kost su mu kidisali.
Moji su odrasli u manastirima. Svak od mojih!
Dete se na rođenju daruje kamenom, da ga uzida i dozida sebe…
Tvoji su kućili zidove misleći da šta znače i čemu vrede, a moji su Gospodu jatakovali dok ste ga, tobož verujući u njega, besno progonili da ga ubijete u sebi.
Moji su se, rekoh, rađali raspeti da Gospodu budu braniči, i kako bi koji Srbin dao glavu za njega stasavali su novi da tu glavu ponesu i stanu na razmeđe zemlje i neba.
Zavet je to, ništa je život bez zaveta do bol svakog udisaja.
I pre Vidovdana su nam svitali Vidovdani, i svaki dan potom jednako vidovdanski, raspetome narodu o kojem bih ti kazivao doveka, ali šta ti imaš više od pukoga dana…
Ja pred ikone stanem da pozdravim đedove i babe.
Glasnem se arhangelima ko svojti najbližoj.
Eno mi kumova i stričeva u žitijima.
Moj ti se Srbin u pesme sahranjuje.
U deseterce se kopamo, u zdravice, u psovke, bre, ako treba!
Tamo gde bi pomislio da nema ničega i da čovek kročio nije- Srbinu je i kolevka i grob.
Da su moji čekali tvoje da nekud stignemo- trava bi nas svezala ko okovi.
O cvet bi lomili kičme….
A, veruj mi, dao bih ti nešto svojih Vidovdana, bih, svega mi, ali šta bi ti sa njima?!
Proživeo dan u danu? Jutro bi te prestiglo i nadjurilo, ne bi se noći dokopao i nagledao, a moj ti je Srbin baš noću najdalje video, pa bi jutro, osedlano, čekalo na pojilu da ga Srbin potera u kas…
Dao bih ja tebi Vidovdana, no ti se i običnoga dana plašiš, da nije slučajno sudnji…
Ne razumeš ti zavet, ti se Gospoda plašiš, Srbin ga voli, šta mu je samo hajki jatakovao…
Moji se u knjigama sahranjuju, i sve što znaš s grobova Srbinovih si naučio, zapamti!
Što ne znaš- nikad nećeš znati jer nisi Srbin, šta ću ti!
Zavetni narod manastira, večnosti, vekovanja u danu, Vidovdanu…
Na rođenju darivani kamenom, da uzidamo i dozidamo…
Ne znaš ti kako je kamen mek i kako od njega vekovi zube slome…
Zavet je moj Srbin! Gospodu dao reč i Gospod mu dao reč.
Lako je ubiti čoveka, a probaj da ubiješ reč!
E, zato su naši dani Vidovdani, a tvoji zgubidani.
Malo nas je ali nismo mali- kad Srbin prozove nebo i zemlja se danima odazivaju.
Ti pod raspećem stojiš zagledan u neznanca kojem se tobož moliš, a Srbin na raspeću uz rođenog brata!
Ja imam zavet, a šta ti zaista imaš osim tog blaga što će potrošiti tebe pre nego što ti potrošiš njega..?
Te zidove što su svakoga dana sve veći i sobu što je svakog dana sve manja..?
Mihailo Medenica
