Uvek kada se pomene Crkva, u narodu se instinktivno budi osećaj poštovanja, vere i duhovnog autoriteta. Srpska pravoslavna crkva (SPC) vekovima ima duboko ukorenjenu ulogu u identitetu i kulturi naroda. Ipak, iza zavese svetih simbola i liturgijskih obreda, povremeno se pojave svedočanstva koja ukazuju na mračnu stranu te institucije.
Već godinama se u javnosti šapatom prepričavaju priče o zloupotrebama moći unutar crkvenih redova. Retko kada one izađu u medije. Još ređe dobiju epilog na sudu. A kada progovori neko ko je sam deo tog zatvorenog sveta – kao u ovom slučaju – vredi saslušati, makar i kroz zadršku, zbog ozbiljnosti sadržaja.
Ispovest koja lomi tišinu
Prenosimo, bez izmene, deo ispovesti koju je anonimno izneo profesor sa Teološkog fakulteta SPC u Beogradu. Njegovo svedočenje je uznemirujuće i teško, ali upravo zbog toga mora da se čuje. Imena i identiteti učesnika su izostavljeni radi zaštite žrtava.
“JEDAN OD NAJPOVERLJIVIJIH ………..(ime episkopa SPC) SAUČESNIKA U PRIKUPLJANJU DECE BEZ RODITELJA ZA SEKSUALNA ZLOSTAVLJANJA. VODIO IH U ………….. DA IM ŠIJU ANUSE KOD PRIVATNOG HIRURGA I VIŠE PUTA MESEČNO JER SU ORGIJANJA BILA SVAKODNEVNO. DROGOM OMAMLJENE ŽRTVE SU BILE I U BEZSVESNOM STANJU. POVEZAN I SA SMRTI POK. BOGOSLOVA MILIĆA BLAŽANOVIĆA KOJEG SU UČESTALO SEKSUALNO ZLOSTAVLJALI, PA SE NAVODNO UBIO U CRKVENIM ODAJAMA MANASTIRA BOMBOM KAKO BI SE PRIKRILI TRAGOVI NASILJA.”
Ova ispovest, koliko god delovala šokantno, ne može se uzeti kao dokaz bez potvrde nadležnih organa. Ipak, ona otvara niz važnih pitanja: da li se takve stvari mogu događati unutar institucije koja ima snažnu hijerarhiju i moć? Da li postoji sistematsko zataškavanje? I da li žrtve imaju kome da se obrate?
Slučajevi koji potvrđuju sumnje
SPC nije jedina verska institucija suočena sa optužbama o zlostavljanju. Rimokatolička crkva godinama vodi istrage i objavljuje dosijee o stotinama sveštenika optuženih za seksualno zlostavljanje maloletnika. Takvi slučajevi redovno izlaze na videlo i u Sjedinjenim Državama, Irskoj, Australiji…
U Srbiji, javnost se povremeno uzburka kada izađu optužbe poput one iz 2011 ili 2013. Iako se retko dešava da ovakve teme dospeju do glavnih medija, taj muk često samo podstiče teorije zavere i sumnje.
Potreba za reformom i istinom
Crkva, kao moralni stub društva, mora da bude otvorena za unutrašnju i spoljašnju kontrolu. Ne zbog senzacionalizma, već zbog zaštite onih najranjivijih – dece, mladih bogoslova i vernika koji joj slepo veruju.
Svaka istina – koliko god bila neprijatna – mora naći put do pravde. Ako SPC želi da sačuva svoje mesto u srcima ljudi, mora pokazati da je spremna da se suoči s tamom u sopstvenim redovima.
Prema rečima izvora, ova saznanja dolaze iz višedecenijskog posmatranja, profesionalnog rada i ličnog bola. Autor ispovesti navodi da su se ovakve prakse dešavale decenijama – sistematski, tiho i unutar zatvorenog kruga ljudi koji se štite međusobno i imaju moć da utiču na institucije.
Ćutanje kao saučesništvo
Ova ispovest nije izolovana pojava. Iako se većina sveštenika SPC ponaša časno i posvećeno, problem zloupotreba unutar zatvorenih religijskih zajednica poznat je globalno. Rimokatolička crkva je decenijama prikrivala pedofiliju u svojim redovima. Tek kada su mediji, istraživački novinari i sami žrtve počeli da javno govore, stvari su se pokrenule.
U Srbiji je, međutim, to još uvek tabu. Mediji retko istražuju Crkvu. Tužilaštvo retko reaguje. A žrtve – najčešće maloletnici bez roditelja, učenici bogoslovija ili mladi pripravnici – ostaju bez glasa i zaštite.
Kada crkveni autoriteti osete da su nedodirljivi, nastaje tlo pogodno za nekažnjeno nasilje. Širom regiona postoje svedočanstva o zlostavljanjima, samoubistvima, psihičkom maltretiranju i seksualnim manipulacijama u manastirima. Međutim, institucionalna istraga gotovo da ne postoji.
Mrtvi koji ne mogu da svedoče
Jedan od najstrašnijih delova ispovesti odnosi se na smrt bogoslova Milića Blažanovića. Reč je o mladiću koji je mesecima bio žrtva sistemskog zlostavljanja i koji je skončao u crkvenim odajama – navodno samoubistvom bombom.
Uprkos bizarnosti i ozbiljnosti takve smrti, javnost nikada nije čula zvanične rezultate istrage. Neko se pobrinuo da istina ostane zakopana sa telom mladića.
Ali ne još dugo. Tužilaštvo i Interpol su pokrenuli istragu.
Gde je država? Gde je Crkva?
Ako SPC želi da zadrži poverenje vernika, mora reagovati. Potrebna je potpuna transparentnost i nezavisna komisija koja će istražiti sve navode – bez obzira na to koliko su bolni. Ako se ništa ne preduzme, Crkva će sve više ličiti na instituciju moći, a ne vere.
S druge strane, država mora pokazati da je zakon iznad svakog mantije. Tužilaštvo mora reagovati na ovakve tvrdnje. I makar otvoriti istragu – ako ne iz dužnosti, onda iz poštovanja prema mogućim žrtvama.
Kraj tišine ili početak raspada
Ili ćemo kao društvo raskinuti tišinu – ili ćemo dopustiti da žrtve zauvek ostanu u senci. Ako se ćuti iz straha, to više nije vera – to je sekta. Ako se istina guši zbog moći, to više nije crkva – to je zločin.
Možda je vreme da pogledamo iza svetih zidina i postavimo najvažnije pitanje: Ko štiti zlostavljače – a ko žrtve?
Đakon Bojan Jovanović
