Pero umesto skalpela 
Da, u pravu ste, retko da postoji iritantniji, bezobrazniji i bezobzirniji lik na „drugoj strani“ od Tome Lovrekovića. Low-life, white-trash, alkos, probisvet… Da, da. Bivši liberal, bivši radikal, Vulinoid, nezalečeni kockar…Da, da. Nije da je konkurencija slaba, režim obiluje kadrovima od kojih se pristojnom svetu diže kosa na glavi. Kad god smo pomislili da su dotakli dno, oni nas uvere da je to samo još jedna etaža ispod.
Zašto onda Toma Lovreković u mojoj emisiji?
Verujem u slobodu govora i ta sloboda po mom shvatanju skoro dostiže apsolutnost. Nije sloboda govora da mikrofon predam onima sa kojima se slažem, ili onima koje drugi ignorišu. Ne, prava sloboda govora je kada ne samo dozvoliš da govore, već i saslušaš one od čijeg govora ti nije dobro, one sa kojima nikada kafu ne bi popio, one sa kojima te sramota da budeš viđen na ulici, makar i u prolazu. Ako nije tako, onda ne govorimo o slobodi, već o agendi, o tribalizaciji, o licenci koju sami izdajemo onima koje priznajemo za sagovornika. Koji su kriterijumi za određivanje kredibilnosti sagovornika, ko izdaje a-test, ko aminuje? Po meni-ja! Moja emisija, moja pitanja, moja koncepcija, ja zovem, ja vodim, ja snosim posledice.
Kao liberal ne obraćam samo pažnju na ono šta mi je slobodno činiti, već sam isključivo fokusiran na zabrane, i gledam da ih je što manje. Pogotovo na one koji nisu propisane zakonom, a i njih treba da je što moguće manje u slobodnom društvu kakvom težimo. Jer antiliberale možete odmah prepoznati po političkom programu koji počinje rečima-kad bih ja bio vlast ja bih odmah zabranio, pa po volji krene nabrajanje: stranke, organizacije, ljude, NVO, LGBT…
Da sam ja vlast moj plan i program uvek bi počinjao rečima dozvoljava se, slobodno je svakom, oslobađa se…. Nije reč samo o semantičkim razlikama, razlike su civilizacijske, političke, filozofske.
Sa Tomom Lovrekovićem nemam ništa zajedničko osim možda državljanstva. Šta mislim o njegovom poliitičkom angažovanju nikada nisam krio, ne samo od publike već ni od njega, naprotiv. Jasno sam mu stavljao do znanja svoj prezir prema onome što radi, šta zastupa i koga podržava. Da li će Toma i njemu slični nestati ako im se zabrani javno delovanje? Naravno da ne.
Da li reći dotičnom sve šta se ima sada kada je na „vrhuncu svoje moći“? Moja odluka je da treba. Bilo bi degutantno seiriti se posle pada i praviti emisije pokajnice u slobodi. Ne, sada treba, dok su jaki, dok kao Toma i njemu slični pozivaju na palice, šmrkove i gaženje. Reći mu u lice da batina ima dva kraja. Da smo i mi spremni i da nećemo posustati, ni odustati.
Odbijam da prihvatim puritanske primedbe kao argumente. Mi smo u ratu. U ratu se bitke ne biraju, već se vode. Na kopnu, na moru, u vazduhu. Kada znate cilj borbe, kada postoji način i kada imate hrabrosti-nema premišljanja da li treba ili ne. Treba iskoristiti svaku priliku i neprijatelju zadati udarac. Ako mislite da nema odbrane ni načina od najezde prostačina (Balašević) onda je sve unapred uzaludno.
Ima načina, samo treba biti spreman. A biti spreman to je sve, rekao je veliki Šekspir!
Dr Aleksandar Dikić
