Niko od nas nije mogao da bira gde će se roditi, kao pripadnik koje nacionalnosti će se roditi.
Iskreno, da sam mogla da biram rodila bih se u Švedskoj, Danskoj, Norveškoj gde ljudi biraju put u budućnost umesto puta u “Slavnu prošlost”.
Da sam se rodila u bošnjačkoj porodici u Srbiji, iskreno, bila bih uplašena.
Gledala bih sadašnjeg predsednika kako obećava sto mrtvih muslimana za jednog mrtvog Srbina, gledala bih murale Ratka Mladića i slušala Vulinova trabunjanja o “Srpskom svetu” i osećala bih se kao neželjeni podstanar u kući zvanoj Srbija.
Verujem da se tako osećala većina naših građana koji nisu etnički Srbi.
Ovi studentski protesti su doneli nešto što nisu doneli ni jedni protesti, ni jedan pokret do sada.
Doneli su osećaj slobode, osećaj jedinstva i bratstva među ljudima.
Momak sa šajkačom koji grli momka sa fesom nije samo forma. Ta slika je suština.
Devojka sa krstićem oko vrata koja za ruku drži devojku sa hidžabom nije samo lepa slika, to je slika mladosti koja gradi mostove a ne zidove.
Ova vlast opstaje zahvaljujući zidovima i rovovima.
Strah je njeno osnovno oruđe.
Sve ove godine nam govore:
“Doći će dan kada ćemo se opet gledati preko nišana sa komšijama”
“Doći će dan kada ćemo se obračunati sa svima koji ne žele srpski svet unutar Srbije”
Studenti su rekli:
Nećemo!
Obračunaćemo se sa mržnjom, strahom i korupcijom.
Milutinu neprijatelj nije Ibro, već onaj koji svojom bahatošću, neznanjem i lopovlukom i Milutina i Ibra može da sahrani pod nekom novom nadstrešnicom.
Iftarske trpeze na fakultetima u Beogradu su put ka novoj budućnosti punoj razumevanja.
Zato je bitno dvanaestog aprila biti u Novom Pazaru (posebno za one koji do sada nisu bili tamo).
Treba osetiti tu ljubav, to gostoprimstvo, vratiti se kući sa spoznajom da je ova zemlja zaista zemlja za sve naše ljude, zemlja za svu našu decu.
Aleksandra Ćurčić
