Dok našu decu koja se bore za pravdu režimski poslušnici i režimske kučkice nazivaju ustašama, ljudi u Zagrebu, Splitu, Vukovaru…
Izlaze na ulice i daju podršku mladosti koja želi budućnost bez mržnje, sukoba i krvi.
Dok naše “zvezde” sem časnih izuzetaka kukavički ćute, Severina svakoga dana daje podršku, pumpa na koncertima, skače i peva:
“Ko ne skače, taj je ćaci”.
Dok mi “braća sa one strane Drine”, (čitaj Dodikovi Srbi) prete, Hrvati, užasnuti gaženjem i prebijanjem naše dece dižu glas u EP, dok ovde nas koji nismo poginuli glave i koji se ne damo kupiti ili zastrašiti finansijski uništavaju, u Hrvatskoj možemo da radimo, zaradimo i budemo tretirani kao ljudska bića.
Godinama je moja plata iznosila od 0-12 000 dinara. Godinama je 2/3 plate odlazilo na stambeni kredit a ostatak izvršiteljima. Zarobljenoj, u strahu za goli život mi nije palo na pamet da stanem i razmislim da se sva moja prava krše i da imam pravo da tužim poslodavca.
Imala sam šansu da se izvučem, da počnem da pišem za njih, da više nemam problem ni sa stambenim kreditom, ni sa izvršiteljima.
Glatko sam odbila, zato su mi smešni oni koji se ponižavaju, služe im, jer “moraju zbog dece”.
Grozno je pozajmljivati novac za hranu, grozno je stideti se sebe.
Ovde je sramota biti siromašan zbog sistema, ali nije sramota krasti, pljačkati budžet, ići na posao i botovati na radnom mestu.
Ovde odmeravaju tvoje stare patike sa potcenjivanjem, ali sa osmehom dočekuju lopužu u firmiranoj odeći.
Ovde te truju sa ekrana, iz novina, ovde je laž poletela i prekrila istinu.
Tamo, tamo nema Vučića svaki dan.
Tamo poslodavcu nije bitno tvoje opredeljenje, tvoja nacionalnost, tvoj politički stav.
Tamo je bitan tvoj rad.
Ma koliko taj rad bio težak, teži je život roba u Srbiji.
Teško je ne videti svoje najdraže šest meseci, ali je teže porodici koja umesto majke, supruge, sestre, kume, gleda ruinu.
I zato:
Hrvatska, dolazim!
Aleksandra Ćurčić
FOTO: Fonet
