Ustani Srbijo 
J. B. Tito je, nesumnjivo, vodio antisrpsku politiku. Nije on smislio kominternovski pristup srbofobnom „rešavanju“ nacionalnih problema na južnoslovenskom prostoru, ali ga je sa sladostrašćem, i to dosledno, sprovodio. A on je podrazumevao komadanje srpskih zemalja u više republika i pokrajina („uža“ Srbija, Vojvodina, Kosovo, Crna Gora, Bosna i Hercegovina) odnosno pripajanje dela njih preovlađujuće nesrpskim entitetima (Hrvatskoj i Makedoniji), te administrativno stvaranje novih nacija od specifičnih segmenata srpskog naroda (Crnogorci, Muslimani) ali i pretapanje Srba katolika u Hrvate i Srba iz dela Stare Srbije u trouglu Kumanovo- Skoplje-Tetovo u Makedonce.
Vučić nije Broz, kao što ni nakaradno smanjena Republika Srbija nije Jugoslavija. Ali, u domenu svoje moći i geopolitičke misije (kao što je Tito posle 1948. u tom smislu bio eksponent evroatlantskih interesa, to je dana Alek bez Kosova), predsednik Srbije nanosi štetu Srpstvu. Izvršio je kosovsku veleizdaju, do zadnjeg momenta je šurovao sa montenegrinskim poglavnikom Đukanovićem a posle njegovog pada nije se iskreno pozabavio pravima Srba u Crnoj Gori, Republiku Srpsku brani pozerski dok joj tiho radi o glavi, u samoj Srbiji podržava antisrpsku i neojugoslovensku kulturno-identitetsku politiku. Ukratko, radi na tome da krnja Srbija još više postane mala Jugoslavija koja je uz to i puki NATO privezak.
Polazeći od toga, čudno je što mnogi iz redova anti-Srbije danas iskreno ne vole Vučića i podržavaju studentsko-građanske proteste protiv njega. Anti-Srbija ne obuhvata više od 5 posto populacije naše zemlje, ali je glasna te medijski i na druge načine uticajna. Uz pomoć NATO sila njena noseća struktura je svojevremeno profilisana kao jedno od središta borbe protiv Miloševića, naravno u skladu sa interesima stranih mentora. Otuda, nakaradno je projektovala odbojnost prema njegovom režimu na srpske nacionalne interese (za koje se on, stari jugo-boljševik, nikada nije iskreno borio) te je suštinski delovala kao peta kolona onih u regionu sa kojima smo se sukobljavali (Hrvati, Albanci, islamizirani Srbi). Svoj antisrpski posao nastavila je da radi i posle 5. oktobra 2000. godine, tada već delimično infiltrirana u sistem.
Tako je dočekala dolazak SNS-a i Vučića na vlast. Anti-Srbija se tada – štaviše malo pre toga jer ga je delimično podržala kroz kampanju „beli listići“ i na druge načine dok se borio da se popne na državni vrh – podelila. Jedan njen deo je prišao SNS kartelu i danas korača uz Aleka bez Kosova. Drugi njen segment je zadržao u odnosu na njega distancu, koju je postepeno povećavao pa je posle nekog vremena počeo da mu se i otvoreno suprotstavlja. U svemu tome je nesumnjivo bilo i ličnih afiniteta i antipatija, ideoloških predrasuda, personalnih interesa. Ali, stvar se na tome ne završava. Iza svega se ipak nazire NATO ruka.
Logično bi bilo da delatnici anti-Srbije, čak ako im se Vučić zbog svog nakaradnog ponašanja ne dopada, budu uz njega. Boljeg kvislinga od njega njeni mentori nisu mogli da nađu u Srbiji. Srbožder koji je imao patriotski kredibilitet te otuda odličnu poziciju da prikriveno zabije nož u leđa Srbiji i Srbima u celini – to je Aleksandar Vučić. Ipak, oni kojima njegova nacionalna nedela gode, te uprkos svom navodnom liberalizmu obožavaju pozerskog komunističkog diktatora i srbroždera Tita, često mrze Aleka. Zašto?
Stvar je prosta: preko složenog evroatlantskog komandno-propagandnog mehanizma – tako su usmereni! NATO stratezi sve rade u dva koraka. Stvaraju svoju „tezu“, a onda i „antitezu“ po sopstvenom receptu, da bi – kako bi to u različitim varijantama ali suštinski slično rekli Hegel i Marks – dobili svrsishodnu „sintezu“. Cilj je višefazna okupacija sprskog prostora, sve dok Srbi ne budu preparirani i pretvoreni u postmoderne janičare, koji će na groblju srpske tradicije i interesa graditi NATO baze za pohod na Istok ili ko zna gde, za račun svojih istorijskih dušmana, za koje će biti ubeđeni da su im „prijatelji“ i „spasioci“.
To su nam namenili Brisel, Vašington, London, Berlin i za to se bore oni koji su njihova udarna pesnica kod nas, tj. koji su protiv Vučića a prihvataju njegovu kosovsku veleizdaju i svo drugo zlo koje je učinio Srbima. Toga moramo da budemo svesni da bismo geopolitičkom satanizmu mogli da se odupremo. Neotitoizam i u drugoj stilizaciji od Vučićeve, za nas je jednako zlo. Ne smemo da dopustimo da opstane kao noseći stub (geo)politike onoga što će nam biti predstavljeno kao „oslobođena“ Srbija. Ona će to biti tek onda kada se izborimo za to da zloduh J. B. Tita na čelu kolone njegovih savremenih sledbenika, više ne uzurpira srpsku državu!
Dragomir Anđelković
