Događaj vezan za trening kajakaša Pančeva uznemirio je javnost. Sumanuti (blaga reč) vozač skutera je skoro osakatio mlade takmičare i nihovog trenera. Sport klub je u sredu izvestio:
„Nekoliko minuta pre završetka treninga Kajak kanu kluba Pančevo, na decu staru između šest i devet godina, naleteo je iz nepoznatog razloga muškarac na skuteru. Prišao im je blizu i usled velike brzine napravio je talas, koji je mališane izbacio iz čamca u vodu“.
Trener Nenad Miković je stao na dasku pokušavajući da zaštiti decu, a momak na skuteru za koga je kasnije utvrđeno da ima 29 godina, u nekoliko navrata je na skuteru išao prema Mikoviću dok ga nije oborio u vodu. Kada je to učinio, nije se zaustavio, nego nastavio sa agresivnim ponašanjem o čemu svedoči i snimak sa telefona“.
Oglasio se dan kasnije ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić. Kratko je saopštio da je vozač uhapšen, zadržan u pritvoru i da će biti prosleđen tužilaštvu. Najvažnije, da se tereti za pokušaj ubistva.
Pre ministra policije oglasili su se Kajakaški savez Srbije, Kajakaški savez Vojvodine, Veslački savez Srbije… Ali, ne i nadležni ministar Zoran Gajić.
Da li je trebalo da neko od mladih kajakaša doživi teže povrede (ili ne daj Bože nešto još gore) pa da nas ministarstvo sporta podseti da postoji?
Konkretno, zbog čega se nije oglasilo Ministarstvo sporta i omladine? U svom nazivu imaju i sport i omladinu. Nije li bio red da ministar ode u Pančevo, poseti klub, uputi javnu podršku treneru, dečacima i roditeljima, pokaže da je ono što se njima dogodilo daleko više od obične nezgode i da oni traže od nadležnih organa da se slučaj pod hitno istraži i stavi tačka.
Ko zna, možda Gajić nije pratio vesti.
Ako nije on, mogao je neko od njegovih saradnika da se obrati kolegama iz ministarstva unutrašnjih poslova i ministarstva pravde i glasno zatraži akciju, stavljajući svima do znanja da se ovo dogodilo sad i nikad. Glupo je i objašnjavati koliko je takva poruka važna za celo društvo, za svakog roditelja koji šalje decu na trening, za svakog trenera koji prihvata odgovornost da o toj deci brine, za svaki klub koji je istu tu decu pozvao da se pridruže i upoznaju lepotu sporta.
O prijateljima iz Kajakaškog saveza i klubu iz Pančeva da ne govorimo.
Na kraju, tu je i to šestoro preplašene dece koja su pukom srećom prošla sa lakšim povredama i dugim sećanjem na jedan naizgled običan avgustovski dan na reci.
Dakle, niko iz ministarstva sporta (pa, kada već pominjemo, ni pančevačkih sportskih organizacija) nije smatrao da je potrebno ustati i reći: „Sad i nikad više“. Niko normalan ne misli da je ministarstvo sporta odgovorno za to što je izvesni M. J. iz Pančeva ugrozio život deci i trener Mikoviću. Ali će svako priseban lako prepoznati je ministarstvo sporta moralo istog dana da stane iza dece i trenera, jer se tako staje iza svakog deteta i svakog trenera.
Tako se čuvaju sport i omladina.
Za njih tamo… kao da se ništa nije dogodilo.
Dejan Stevović (Izvor: Sport klub)
