Dvadeset i jedna godina, Luka.
Prebijen. Na ulici.
Zbog toga što je nosio svoj glas – ne oružje.
Polomljena vilica, nos, zigomatičma kost, čeona kost!
U operacionoj sali, sa krvavom gazom umesto pitanja: „Jesi li nešto uradio?“

I kad je već trebalo da bude bezbedan, zalečen, zalegnut pod terapijom – dočekale su ga lisice.

U bolnici.

U postoperativnom toku.

Kao kriminalca.
Kao pretnju.
Kao poruku svima nama: „Vidite šta se dešava kad se ne ćuti.“

A mi?
Mi lečimo.

Mi se odazivamo kada nas zovu u SUP jer je neko, sa tri promila, „počeo da gubi svest“ dok mu se piše prijava.
Znamo da blefira.
Znamo da beži.
Znamo da nas koriste.
Ali idemo.
Po zakonu.
Po protokolu.
Po savesti.

I onda ga, po peti put tog meseca, gledamo kako nam preti u ordinaciji, pijanička pesnica podiže se više od pritiska, a njega niko ne vezuje.
Jer nije bio na protestima.
Jer nije snimljen kako viče.
Jer ne smeta sistemu.
Samo nama.

U jednoj sobi – dete s žicom kroz usta i lisicama na rukama.
U drugoj – odrasli nasilnik, pijan, nasmejan, slobodan.
Oba pacijenta. Ali ne i isti tretman.

Zato pitam:

Gde je granica?

Gde prestaje nadležnost MUP-a, a počinje odgovornost lekara?

Da li smo mi ovde da lečimo – ili da asistiramo u nečijem zastrašivanju?

Dokle će se Hitna pomoć koristiti kao zadnji korak pre bekstva?

Dokle ćemo vezivati nemoćne, a puštati nasilne?

Hipokratova zakletva ne poznaje strah.

Ne poznaje reč “pritvorenik”.
Poznaje čoveka.
Poznaje bol.
Poznaje lek.

A mi koji smo je položili, morali bismo je štititi više od svega.
Jer ako ćutimo još jednom – zakletva neće važiti.
Ne za njih.
Već za nas.

I tada više nećemo biti lekari.

Bićemo samo uniformisani svedoci.

Bez dužnosti.
Bez glasa.
I bez prava da se čudimo kada neko sutra dođe po nas.

dr Svetlana Cvijanović, lekar Hitne pomoći Doma zdravlja Sremska Mitrovica