Vučićevom mraku se vidi kraj!

Zadivljujuće je kako nam malo treba da se okrilatimo i dohvatimo visina koje nam pripadaju, a još manje da se otresemo ledinu, gde nikako nije mesto, no…

Strašno koliko smo skloni malodušju i kako lako u njega uteknemo. Evo smo se bezmalo predali razočarani što studenti nisu učinili više.

Mirisalo je na slobodu ali su morali još! Mi smo bili tu negde u rezervi, drugo i trećepozivci, spremni da uradimo šta?!

Da slavodobitno zakoračimo u slobodu koju smo mi dužni deci, a ne oni nama!
Čekali smo da nas povedu u juriše oni kojima smo sjebali korake, pa smo, eto, silno razočarani što je Vučić i dalje tu gde jeste!

Aman, ljudi, pa deca su tukla našu bitku! Tuku i dalje!

Slavno, hrabro i bez namere da se predaju kao mi.

Oni su jedva prohodali kad su ovi jahači naprednjačke apokalipse zajahali Srbijom, mi smo ćutali deceniju i kusur, ali i dalje očekujemo da naše gunđanje u bradu progovori njihovim vapajem!

Sramota je to! Sramota je da klonemo i lelečemo nad sudbinom kletom dok nam deca još stoje u stroju, koračaju bogazama što smo im ostavili umesto staza, jurišaju na “rovove” gde smo mi bili dužni da im sagradimo mostove…

Deca su nas podigla iz blata, umila, napojila, osokolila i zamolila da krenemo za njima. Ne ispred njih, gde nam je mesto, već za njima, ne žaleći sebe u prvim redovima.

I šta su još trebala da učine?!

Čemu još da nas nauče?!

Koliko još da nam usprave glave?!

Koliko visoko da podignu svete trobojke pa da progledamo u mraku?! Mraku koji smo im MI ostavili, ali nam nisu zamerili, a mi njima, eto, s punim pravom zameramo što nisu…

Što nisu pizde kao mi pa da se malo kao tobož bore za slobodu, a naveče u kafani da zlosrećni pevaju o njoj pijani!

Jesmo li se zaista nadali slobodi na rekama dečije krvi, a mi da vidamo zanoktice?!

Jesmo li šta bolji od ovog zla ako smo već spremni da se pomirimo kako smo učinili sve ali ne ide?

Ide, bre! Deca nisu zastala, ne smemo ni mi!

Ni da pomislimo tako šta!

Dužni smo im Srbiju!

Po njihovoj meri, jer nama je svaka bila dobra, pa ne je bila i kusa i podrana!

Oni je istinski vole i ne žele život nikuda bez u njoj, a nama je izgleda sve jedno, samo da otaljamo živote!

Deca su postala naši preci, a mi rđavi potomci.

Zaćutimo li sad, pomislimo li da ništa više ne možemo da učinimo – nemamo prava sutra ni od njih, ni od Srbije, da očekujemo da nas poznaju!

Njihovi su vrhovi, naše će doveka biti mišije rupe, ako nas i miševi s gađenjem ne poteraju iz njih.

Ništa još nije gotovo, naprotiv!