Ustani Srbijo 
Vučić je ozbiljno ranjen, ali to ne znači da je gotovo. Naprotiv! On i njegove pristalice – u stanju ogromnog straha od gubitka vlasti i plena koji sa njom ide, te odgovornosti za učinjeno – sada su čopor još opakijih zveri. Sa njima na kraj normalna Srbija može da izađe samo izbegavajući eskalaciju podela oko onoga što sada nije prioritet, odnosno insistiranjem na jedinstvu oko onoga što mora da se poštuje u pravnoj državi kakvu želimo.
To je Ustav Srbije koji naš diktator neprekidno gazi. On je uzurpator ove zemlje a studenti i drugi građani koji brane ono što bi institucije trebalo da budu, predstavljaju ustavobranitelje. Nacionalno-demokratski konsenzus onih koji žele bolju Srbiju, moguć je samo na temelju važećeg Ustava i ustavnog patriotizma!
Ustav nije „Sveto pismo“. Na legalan način Ustav može da se menja, ali dok se to ne desi, sve nas obavezuje. A put ka promenama sadašnjeg kartel režima i nakaradnog sistema popločan je formiranjem tehničke vlade (ili ako narod bude prinuđen da direktno sruši diktaturu onda tzv. prelazne vlade) i zatim sprovođenjem poštenih izbora. Tek ćemo na njima birati šta hoćemo; sada se odlučuje o onome šta nećemo. To je samodržavlje, veleizdaja, život u ponoru ispunjenom lažima, dalje funkcionisanje države kao mafijaškog kartela.
Da bismo odbacili ono što nećemo, ne smemo pre vremena da se javno posvađamo oko onoga što hoćemo. Naravno, svaki stav, izražen na zakonit način, prihvatljiv je. Pa i to da bi Srbija trebalo da se odrekne Kosova. No, zna se procedura. Referendum, eventualna promena Ustava. Na građanima je da prihvate ili odbace ono što im se predlaže.
Baš to plaši srbofobe koji, kao što su pre dvadesetak godina zagovarale Sonja Biserko i Nataša Kandić, i dalje insistiraju da Srbi preuzmu na sebe krivicu za tuđe zločine i odreknu se sopstvenih nacionalnih interesa. Problem je za njih to što je jasno da ogromna većina građana naše zemlje na to nije spremna. Zato pokušavaju da spreče da sa padom diktatora Vučića propadne i njegova veleizdajnička politika. Štaviše, hteli bi da je zaokruže.
Protiv su Vučića, a podržavaju njegovu izdaju! Prepreka za to da se ona u novom vidu „razvija“ kada Alek padne sa trona, za njih su oni koji na društveno-političkoj sceni dobijaju sve veću popularnost, a na pozicijama su zaštite nacionalnih interesa koliko i demokratije.
Da sada i konkretizujem rečeno kroz jedan primer. Dušan Teodorović, koji jako voli da se ističe da je akademik (redovan član SANU), a poznat je po izrazitim antisrpskim stavovima, okomio se na Nemanju Šarovića, koji je vešto razobličio suštinu Vučićevog putujućeg političkog cirkusa, koji je pre neki dan gostovao u Jagodini.
Taj Teodorović – poznat po zalaganju za priznanje velikoalbanske kosovske secesije, uvođenje sankcija Rusiji, ulazak u opskurni NATO – napisao je: „Nemanja Šarović intervjuiše gomilu idiota i prikazuje zatucanost i primitivizam vođinih pristalica. Jedini problem je što je godinama upravo on bio zamenik predsednika stranke koja je baš takve okupljala“.
Nema šta: ekstremno ispoljavanje šovinizma (agresivnog uverenje u superiornost sopstvene skupine ma koje vrste, nad drugim ljudima). Nikada nisam bio poklonik SRS-a, ali za tu stranku, odnosno njenog predsedničkog kandidata, na njenom vrhuncu glasalo je 1,65 miliona građana Srbije, odnosno 40 posto onih koji su izašli na izbore. Većina njih sigurno nisu bili idioti, već se radi o nacionalno i socijalno razočaranim ljudima zbog ponašanja onih koji su se zaklinjali u demokratiju, a često su se ponašali na način koji nije u skladu sa njom, niti je odraz morala, nacionalne ili bilo koje druge odgovornosti.
Opravdano nezadovoljstvo mnogih stanovnika ove zemlje zbog toga u narednoj fazi iskoristio je tzv. reformisani radikal Vući, da preotme baklju vlasti te sa njom zapali i ono što je preteklo posle vladavine naših, kako se neko vreme posle 5. oktobra govorilo, „demokratskih snaga“.
Tako smo spali sa lošeg na gore, a ne sa dobrog na loše. Da smo stvarno imali valjanu vlast, ne bi u znak revolta 1,65 miliona građana ove zemlje podržalo partiju mračnog Vojislava Šešelja, koji je time što je kasnije pristao da brani Vučićevu politiku nacionalne izdaje, pokazao i da je i obični koristoljubivi prevarant.
Pre toga, u njegovoj partiji pa i njenom rukovodstvu sigurno je bilo nemalo onih koji su tražili organizacioni okvir za otpor pogrešnoj nacionalnoj politici koju smo decenijama, u ovom ili onom vidu, imali na delu. Oni ili nisu pošli za ljudima koji su se brzo pokazali kao naprednjački NATO kvislinzi ili su posle nekog vremena odbacili njihovu politiku.
Tako smo ponovo kod Nemanje Šarovića, koji nije ovu naciju oštetio time što je bio deo bilo koje vlasti koja joj je nanela ekonomsku ili socijalnu štetu, niti je zagovarao i realizovao veleizdajničku politiku u bilo kom vidu. Naprotiv! Što za Dušana Teodorovića, bez obzira što nije deo Vučićevog režima, ne može da se kaže.
On je zapravo na liniji mnogih elemenata pogubne politike srpskog spin diktatora kao i njegovih prethodnika! Da stvari budu i gore, on i njemu slični i nisu toliko protiv Vučića koliko ih plaši mogućnost da se Srbija uistinu demokratski i nacionalno oslobodi. Nije da im je Alek baš drag, ali više vole da on i dalje rastura Srbiju nego da ona povede politiku zaštite svoje ustavnosti, uključujući i teritorijalni format koji iz toga proizlazi.
To treba imati u vidu i ne nasedati na podle podmetačine vrlog akademika i njemu sličnih, koje imaju za cilj da se sadašnja energija nacionalnog jedinstva umanji kontraproduktivnim podelama!
Dragoslav Anđelković
