Ugledni sudija Vrhovnog suda i profesor u penziji Zoran Ivošević iskreni je ljubitelj sporta i navijač Crvene zvezde.

Dolazak u Crvenu zvezdu

Kako sam počeo u Crvenoj zvezdi? Nekadašnji predsednik Opštinskog suda u Zemunu je vrlo dobro znao ko sam ja i kakav mi je karakter. Pitao me je za koga navijam i kada sam mu rekao da sam i ja zvezdaš, ponudio mi je da dođem u klub u Pravnu komisiju. Već sam pisao tada neke tekstove o sportu, o čuvenom slučaju “Zjajo” i ispostavilo se da sam bio u pravu.

Počeo sam da radim u Pravnoj komisiji Zvezde i posle godinu dana su me izabrali za predsednika ove komisije jer je prethodniku istekao mandat. Klub su vodili Vladimir Cvetković i Dragan Džajić, ali jedan drugi Džajić, ne ovaj iz sadašnjeg perioda.

Pisao sam i Statute kluba, bavio se pravnim temama. Bio sam vrlo blizak sa mnogim ljudima u klubu, na primer, sa trofejnim trenerom Vladicom Popovićem koji je vodio tim kada smo postali šampioni sveta 1991. godine.

Privatizacija kao bolna tačka

Privatizacija sportskih klubova je vremenom postala problem u državi u periodu kada je predsednik Zvezde bio Vladan Lukić. Nema velikog kluba u Evropi koji nije privatan. Klubovi su ranije bili udruženja građana.

Bio sam član Radne grupe za pisanje Zakona o privatizaciji u sportu na predlog Zvezde, a i u klubu sam izučavao to pitanje 2010. godine.

Prvi tekst o privatizaciji koji sam napisao je sadržao suštinu: “Predmet privatizacije može biti samo deo imovine kluba koji nije privatizovan, a njega čini zemljište u društvenoj, odnosno državnoj svojini, na kome su sagrađeni sportski objekti. Na tom zemljištu po važećim propisima klub ima samo pravo korišćenja koje takođe ulazi u sastav njegove imovine. Privatizacija ovog dela imovine kluba ogledala bi se u konverziji prava korišćenja u pravo svojine.” Ta reč konverzija je ključna.

Razočaranje u Gorana Vesića

U Zvezdi je u vreme mandata predsednika Vladana Lukića bio i Goran Vesić. Ono što je Vesić bio kasnije u Beogradu kao zamenik gradonačelnika, to je otprilike bio i u Zvezdi, ali ja ga nisam u početku poznavao kao takvog. Bio je demokrata, saradnik Zorana Đinđića. Bili smo bliski, zajedno smo ratovali protiv Miloševića. Mi za pravosuđe, oni za demokratiju. I ja sam ga poštovao.

Ali, taj čovek je bio vrlo neobičan. Uvek je pre sednica Upravnog odbora zvao nekoliko nas na razgovor. Rekao samu mu “dobro Vesiću, zašto ti ne pristaneš da budeš član UO?” On je posle drugog predloga prihvatio, ali je bio kratko u Upravnom odboru, oko godinu dana.

Moj utisak je da je Vesić bio sprega između kluba i navijača koji su imali sve veći broj ljudi u Skupštini i na neki način želeli da oni “privatizuju” i utiču na vođenje kluba. Čini mi se da je on sarađivao sa navijačima, pa je, rekao bih, i podneo ostavku po njihovom nalogu.

Uticaj navijača u Skupštini Zvezde

Deo nas iz uprave nije želeo da se poveća broj navijača u Skupštini kluba. To je bio na neki način početak mog kraja u Zvezdi, tamo 2012. godine. Nisam govorio ono šta su želeli da čuju navijači, već ono što sam smatrao da je dobro za klub.

Da se razumemo, prema meni su svi bili vrlo korektni. Posle promene Statuta kluba pred neposredne izbore, ponudili su mi da budem predsednik Izborne komisije, što je značilo da ne mogu da budem i član Upravnog odbora. Rado sam prihvatio.

Tokom tri dana izbora bilo je neregularnosti koje sam, naravno, prijavio. Primetio sam ispred stadiona mlade ljude koji su držali papire sa spiskom kandidata za koje treba da se glasa na izborima za Skupštinu. To su delili navijači, a ne Zvezda kao klub.

Uzeo sam jedan papir od tih momaka i otišao odmah kod Vesića koji mi je već bio sumnjiv. Rekao sam mu da zakaže konferenciju za medije i da on treba da sedi pored mene. Prvo je odbio, ali sam mu rekao da ću obavestiti javnost o tome da nije želeo da sedne pored mene kao predsednika Izborne komisije dok saopštavama podatke o nepravilnosti u izbornom procesu.

Objasnio sam da klub nije isto što i navijači, da oni imaju svoje udruženje i da nisu oni Zvezda. Međutim, bila je grupa navijača koji su postali profesionalnci, a ne obični navijači. Preko mog bivšeg studenta koji je bio među njima sam zatim dobio i poruku upozorenja.

Odlazak sa „Marakane“

Kada je u Zvezdu došao Zvezdan Terzić, ja sam se povukao. Promenjen je odnos prema meni, nisam pozivan ni na sednice Skupštine. Zbog problema sa hodom prestao sam vremenom da idem i na utakmice. Ostao sam u kontaktu sa pojedinim bivšim fudbalerima, pomagao pravno kada im je bilo neophodno.

Do ove godine Zvezda mi je slala čestitke za Novu godinu, sada je i čestitka izostala. Verovatno zbog toga što u svojim tekstovima žestoko kritikujem predsednikaAleksandra Vučića koji je privatizovao klub.

Vučić drži sve poluge vlasti u zemlji, pa može i u Zvezdi. On vodi sve, on je glavni urednik tabloida, odlučuje ko će biti u Savetu REM… Ja sam ga nazvao u svom tekstu Aleksandar Nenadležni i Aleksandar Samovoljni.

Basnoslovan novac promenio Piksija

Piksija znam još iz igračkih dana, sećam se kada sam bio na čuvenoj utakmici finala Kupa evropskih šampiona u Bariju, kada je on igrao za Olimpik Marsej. Kratko smo sarađivali u Fudbalskom savezu Jugoslavije i imali prijatan odnos.

Međutim, kada je počeo da vodi našu reprezentaciju kao selektor promenio je stav i to mi se uopšte nije dopalo. Dobio je basnoslovan novac i ima udvorički stav prema Vučiću. J***š pare. Kada su ga novinari pitali za studentske proteste on je na konferenciji kao nešto zapisivao. Šta će mu to u životu?

Vučić je zagadio sport i fudbal

Među navijačima i huliganima koji su išli na utakmice u staroj Jugoslaviji je bio i sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Rat je praktično počeo u Zagrebu na Maksimiru 1990. godine. Vučić je bio tamo, tukao se i bacao kamenje. On se divio navijačima, više puta je izjavljivao kada je došao na vlast “jaoj, ja ne mogu njima ništa da uradim”. Dok se ne reši status klubova i ne dođe do privatizacije, neće biti ni zdravijeg poslovanja naših sportskih klubova.

Situacija u srpskom fudbalu danas je vrlo loša. Ljudi koji imaju stav nisu potrebni Fudbalskom savezu Srbije, Vučić je zagadio sport i fudbal. Najbolji ne žele da uđu u tu priču, vidite da je Nemanja Vidić odustao od trke za predsednika FSS pre dve godine. Vidić je divan čovek, znam ga iz Zvezde, on je svoj i takav im ne treba.

Retki su ljudi koji imaju hrabrosti, dopada mi se predsednik Sindikata fudbalera Mirko Poledica koji je automatski i član Sklupštine FSS. Svaka mu čast, jako je malo takvih ljudi kao što je on.

Džajić skupo platio aboliciju

Kada je Dragan Džajić aboliran odmah sam rekao da mi se to uopšte ne dopada. Pomilovao ga je tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić iako nije osuđen. Dragan je pristao na aboliciju, a možda ne bi bio osuđen. Da je bio oslobođen ostao bi apsolutno nevin.

Dao sam kasnije neke izjave na tu temu, ali kada smo se sretali nismo više bili tako bliski kao nekada.
Ako je Džajić bio siguran da nije počinio krivično delo trebalo je da sačeka da ga sud oslobodi. Onda ne bi ni bilo pomilovanja.

Vremenom je pristao da postane pion u FSS, više ne govori kako je ranije pričao. Mnogi tumače to kao vraćanje usluge Vučiću. Šta će mu to? Bio je izuzetan fudbaler, dolazio je svaki dan kao klinac na treninge sa Uba, imao fantastičnu karijeru, igrao za tim sveta, doveo Zvezdu i kao rukovodilac do titule klupskog prvaka sveta. Mada, moje mišljenje je da je Vladimir Cvetković bio najzaslužniji za Bari i Tokio, Cvele je vukao klupske konce…

Zoran Ivošević (Izvor: Danas.rs)