Testament 
Nekada nas je bivši radikal Aleksandar Vučić uveravao kako su istorijske granice Srbije na liniji Karlovac, Karlobag, Virovitica, Ogulin. Danas je kao naprednjak, ali i dalje uz svesrdnu pomoć svog duhovnog oca, vojvode od zarđale kašike, postavio nove u Pionirskom parku u Beogradu sa ciljem da se proširi i na Taš i Manjež. Šešeljeva i njegova Velika Srbija je sve manja i manja od kad se oni pitaju i odlučuju o sudbini naroda.
Nekada se sadašnji vrhovni Ćaci šunjao sa kalašnjikovim u rukama po Palama, javno pretio Slavku Ćuruviji, zatvarao sve medije koji su izveštavali drugačije od proklamovanog, useljavao u stan dok su drugi ginuli za vreme bombardovanja, bio protiv potpisanog mira u Kumanovu, opijao od sreće kad je Đinđić ubijen, a danas, slikajući se dok jede sardinu ili parizer u Srbiji koju je opljačkao i uništio, svesrdno brani poljske klozete poređane zajedno sa Ćacijima kao svoju poslednju odbranu u očuvanju vlasti.
Računa, valjda, da će velikom količinom stvorenog smrada oterati svakog ko pomisli da mu je vreme isteklo i da mora da ode sa vlasti odgovarajući za sve šta je činio protiv naroda i države. Ubedio je sebe kako je pobedio obojenu revoluciju koje nije ni bilo, pokušavajući da nekako uteši svoje sve uplašenije poltrone i sluge kojima se u priličnom broju okružio. Umesto knjige “Kako sam pobedio obojenu revoluciju” koju je više puta najavio, bilo bi mnogo realnije da napiše “Kako sam branio klozete dok sam Kosmet predavao Šiptarima”.
Svako ko se na bilo koji način suprotstavi vrhovnom Ćaciju i ludilu koje isijava svakodnevno, momentalno se proglašava mrziteljem, ekstremistom, teroristom… Samoproglašeni Ćaci stalno ističe da njemu nema šta da se zameri i da to najbolje potvrđuje parola “Vučiću pederu” koji mnogi, nemajući šta drugo, na različitim protestima ili utakmicama uzvikuju. Jedino nije objasnio zašto tako nešto niko nikada nije uzvikivao za Tadića, Koštunicu, Đinđića ili Tomu Niolića. Kako da baš njemu stalno viču pederu zaista je za ozbiljnu analizu.
Kao i činjenica kako prvi put ne sme da izađe na izbore koje su tražili studenti, jer se na političkom spektru konačno pojavio neko ko može da ga pobedi i to pod njegovim izbornim uslovima.
Neuverljivo izgledaju i sve one nazovi opozicione stranke koje uvek priskaču u pomoć uzdrmanom predsedniku Ćacija i u zavisnosti od potreba tumače šta je najpametnije da se uradi. Da on ostane, a da oni imaju dovoljno privilegija kako bi mogli da nastave svoju žestoku opozicionu borbu u kojoj godinama toliko stradavaju da ne mogu slobodno da dišu od količine para i imovine koje su u diktatorskom režimu stekli. Svoj tvrdokorni stav brane činjenicom da ne postoje nikakvi uslovi za fer i poštene izbore, iako su mnogo puta pod tim istim uslovima izlazili.
Ako nema uslova za izbore kako tvrde mnogi u opoziciji, zato ima pregršt uslova za različite kombinacije poput investicija i gradnje bilo na Vračaru ili u Sokobanji. I to je za većinu njih žestokih opozicionara i velikih protivnika Vučićeve vlasti skroz normalno. Tako oni vide promene za koje se već decenijama deklarativno zalažu. Razni talovi i lični interesi pojedinaca u opoziciji su i doveli do toga da Vučić vlada 13 godina prilično lagodno pobeđujući na dogovorenim izborima kad hoće i kako hoće.
Tu zatvorenu celinu oličenu u vlasti, opoziciji i međunarodnim faktorima, su svojom pojavom u potpunosti razbili studenti. I sad je sve odjednom postalo problem. A najviše to što studenti neće na svoju listu da uzimaju reciklirane i islužene opozicione predstavnike znajući da je sa njima svaka bitka unapred izgubljena i da se Vučić ne može pobediti kad imaš uza sebe njegove dogovorene sparing partnere kojima je kao i njemu lični interes iznad svega.
Zato u društvu trenutno i traju različita previranja i prozivke mnogih ljudi koji su svojim ponašanjem i delovanjem dokazali da mogu biti dostojni reprezenti te tzv. studentske liste.
Previše različitih šumova stvara nepotrebnu konfuziju koja će biti na najbolji mogući način razrešena raspisivanjem vanrednih izbora i konačnim objavljivanjem te tzv. studentske liste. Ukoliko budu ostali privrženi principima koje su sami uspostavili, studenti, kao niko pre njih, imaće jedinstvenu šansu da donesu toliko željenu promenu. I konačno zaustave propast naroda i države u koju su nas gurnuli Vučić i njegovi sateliti. Do pobede!
Srđan Škoro
