Period od 1. novembra prošle godine jednog dana će biti pretočen u feljtone i knjige, dokumentarne i igrane filmove. Režiser, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i jedan od inicijatora ProGlasa Srdan Golubović saglasan je u proceni da javnost Srbije – a i šire – još ne može da obuhvati količinu dešavanja i njihov značaj.
„Kad sve čovek stavi na gomilu, ne može da ne pomisli da prisustvujemo istorijskom trenutku, bio on do sada uključen u javni život Srbije ili ne. Moj trinaestogodišnji sin je svestan toga. Već pet meseci živimo u nekoj vrsti pasivnog, neproglašenog vanrednog stanja. Jer, ovo nije normalan život“, kaže Golubović za Radar.
Da li je dugi period pre 1. novembra bio uobičajen ili je takođe nalikovao vanrednom stanju?
“Od tragedije u „Ribnikaru“ i okolini Mladenovca imali smo proteste „Srbija protiv nasilja“, predizbornu i postizbornu nervozu, pa ponovljene, jednako neregularne izbore, nove proteste protiv kopanja litijuma… Tragedija u Novom Sadu bila je kulminacija, a na nju je potom pala mala kap koja je potpuno razbila prepunu čašu. Govorim o organizovanom prebijanju studenata FDU-a dok su odavali poštu stradalima u padu nadstrešnice. Bio sam prisutan i nisam do tada video mržnju kakva je bila u očima tih petoro ili šestoro batinaša. A svašta sam video, od devedesetih do danas. Taj napad je bio mala grudva koja je, krenuvši niz planinu, pokrenula lavinu kojoj se kraj ne nazire. Njena energija je i dalje neartikulisana, što ima i dobre i loše strane. S jedne strane, ona je iskrena, snažna i obuhvatna, s druge, trenutak artikulacije mora da se desi”.
I pre maja 2023, sve od rušenja u Savamali 2016, masovno se protestovalo češće no jednom godišnje…
“Mnogo je stvari s kojima nisam zadovoljan u zemlji u kojoj sam rođen i u kojoj živim, ali sam ponosan na našu bogatu tradiciju bunta. Mislim da ni devedesetih nije bilo godine bez demonstracija. Kad sistem ugrozi društvo, važno je da ima ko da kaže da ga treba menjati. Od „kompletnih idiota“ i čudne smrti Slobodana Tanaskovića, svedoka rušenja u Hercegovačkoj, do danas, akumulacija revolta je bila neminovna. Studenti su poneli baklju, ali su njome osvetlili i nas, starije. To je zanimljiva psihološka istina – stvari ne menja onaj koji priča da ih treba promeniti, već onaj koji je ćutao i trpeo. Reakcija studenata je tokom perioda apolitičnosti bila prirodna, jer su s pravom mislili da ne mogu da utiču na spoljna dešavanja. Prirodna je i sada, kada su se aktivirali, jer je efekat pretis lonca upotpunjen. U prednosti su u odnosu na moju generaciju koja se navikla na nasilje. Reč je o ljudima koji mahom imaju između 18 i 22 godine. Imaju pravo da kažu da nasilje nije normalno, da oguglalost na nasilje takođe nije normalna. Recimo, da se ne reaguje na činjenicu da postoji snimak telefonskog razgovora u kojem funkcioner vladajuće stranke osmišljava kako da napadima razbije nešto što vredi i zdravo je”.
Potkraj prošle godine ste sa ProGlasom bili u Lučanima, gde su radnici Namenske svojevremeno aplaudirali direktoru, a ne ocu poginulog radnika. Sad narod juri političare po ulicama i gađa ih jajima. Jedan transparent reče – strah je promenio stranu. Kako je do toga došlo?
“U jednom od poslednjih intervjua Andreja Tarkovskog, novinarka ga je pitala da li je saglasan s rečima Fjodora Dostojevskog kako će lepota spasiti svet. On je odgovorio da svet može da spasi jedino sram. Nama se to sada dešava. Ono što se u Lučanima desilo Milovanu Milivojeviću verovatno je najviša tačka beščašća i obesmišljavanja svega ljudskog u nama. To je slika svega što je režim tokom poslednjih 12 godina radio. Vladao je ucenama i pretnjama, ljudi su na to iz različitih razloga pristajali i osećali sramotu i strah, a pojava studenata je taj mehanizam počela da razbija. Ključni trenuci bili su njihova gotovo mitska hodočašća…”
Jedna od vrednosti koje su postale političke je humor. Studenti FDU-a prednjače u njenoj artikulaciji, od Dnevnika studenata u blokadi, preko spotova i filmova…Da li vas je iznenadila njihova kreativnost?
“Nije, jer ih poznajem, ali me jeste iznenadila njihova istrajnost. Nisam znao da ta generacija može da bude toliko strpljiva. Humora što se tiče, i to je arhetipska stvar koja je kroz vekove najveći neprijatelj dogmatskog, pa i diktatorskog sagledavanja stvarnosti, jer ne podleže pravilima, već ih izvrgava ruglu. Studenti se igraju, a zapravo potcrtavaju ono što gledaju i slušaju godinama, praktično skečeve Montija Pajtona, ili, u boljem slučaju, Top-liste nadrealista. Ako je glupost postala politička istina, dovoljno je malo je pojačati kako bi postala očigledna. Jednog dana, kada se produkcija studenata FDU bude sabrala, dobićemo fascinantan dokument o borbi protiv propagande. Jer, kako se boriti protiv onih koji, pored policije, pravosuđa i bezbednosnih službi, ipak najviše snage polažu u zloupotrebu medija? Humorom. Deca su razbila medijsku imperiju, jer poznaju društvene mreže. Svaki drugi njihov spot ima više od dva miliona pregleda. Za Pink, Hepi i slične, to je neuhvatljivo”.
Istovremeno, upravo se o studentskim protestima koji su prerasli u građanske govori kao o jedinom pravom Pokretu za narod i državu.
“Dodao bih da protesti više nisu ni građanski, nego narodni. U tom rastu važnu su ulogu odigrali prosvetni radnici i zaista ih treba smatrati herojima. Obavljaju za društvo ključni posao za platu mizernu u odnosu na troškove života, a uslovi rada su sve samo ne dostojanstveni i adekvatno vrednovani. Kad vladate zastrašivanjem, a ljudi zbog toga osećaju sramotu i poniženje, stvara se gnev. Ljudi su besni i niko nema prava da se ljuti što su besni. Ali ne sme ni da bes provocira i nada se nasilju. Kad te neko pogodi jajetom, možda i nije najprijatnije, ali definitivno se ne može govoriti o nasilnom činu na koji se sme odgovoriti batinašima ili policijom”.
Predsednica Skupštine je rektora Univerziteta u Beogradu Vladana Đokića nazvala „večnom ljagom i sramotom“. Može li se više samo govoriti o pritiscima na akademsku zajednicu, ili ulazimo u period dubljeg sukoba s univerzitetom?
“Sve što je ona kao treći najmoćniji čovek u Srbiji rekla o studentima i fakultetima je nesmotreno, čak i iz njene perspektive, jer doprinosi sinergiji među nezadovoljnima. Kada kaže da će državni fakulteti otići u bankrot, da li je to stav države? To bi značilo da živimo u društvu u kojem visoko obrazovanje jednostavno nije bitno. Ali, ni to nije novina. Bivši predsednik države iz redova njene stranke nije znao koji smer studira, a bivši ministar policije, vojske i bivši šef BIA nije znao gde mu se nalazio fakultet. Univerziteti ne smeju da ustuknu, jer će u suprotnom postati simbol strateške osvete”.
Na koncu su i građani i studenti pribegli paralelizaciji, ali u odnosu na institucije, ne na stvarnost. Umesto studentskog parlamenta – plenumi, umesto predstavničke demokratije – zborovi. Izlazimo li iz faze u kojoj se političko učešće svodilo na glasanje i proteste?
“Verujem da je tako. Vlast je isprva benigno proizvodila podele. Kako je situacija postajala ozbiljnija, podela se produbljivala. Sad je na „naše i njihove“, ili, iz njihove perspektive, na one koji su njegovi i one koji su protiv njega. Plenumi i zborovi su instrumenti buđenja na kojima bi ljudi trebalo da imaju prostor za stalnu lokalnu političku artikulaciju i dogovore. Dijalog u Srbiji ne postoji nigde osim tamo. Ne mislim da mogu da odmene strogo političke aktivnosti, ali to im i nije cilj. Reč je o paralelnim procesima koji se međusobno osnažuju. Buđenje društva i političko osvešćivanje. Vlasti su pokušale i da na tom, performativnom nivou političkog učešća prodube podele, pa su na Zvezdari i na Vračaru pored zborova postavile štandove sa svojim aktivistima i pristalicama. Kontramitinzi u malom ipak nisu uspeli, jer su građani poručili: ako hoćete da se igrate, igraćemo se, ali mi to radimo bolje od vas. I ta se logika prenosi svuda, od Bogatića, preko Čačka i Zrenjanina, do beogradskih opština, i dalje”, zaključio je Golubović za Radar.rs.
