Prošli su Staru Pazovu. Još uvek ne mogu da dođu sebi od utisaka. Toliko naroda, toliko ljudi punih toplih emocija. Srdačnošću, otvorenim srcem i dlanovima davali im dobrodošlicu. Kažu – nije ta ukusna hrana ostavila na njih najveći utisak, već osećaj da se nešto veliko, značajno i krupno dešava. Davali su im najlepše što Sremci znaju da spreme, ali onako ne gledajući koliko i šta, već sa željom da bilo šta ti momci i devojke, uzmu da se okrepe, da se posluže. Jedno parče, jedan zalogaj, jedan gutljaj, jednu krišku.

Za dobrodošlicu, u znak zahvalnosti za dugo zaboravljen osećaj slobode. Za osećaj sreće i radosti što ta divna mladost prolazi kroz njihovo mesto i donosi vidljiv dah života koji dugo živeli nismo.

FOTOGRAFIJE: Privatna arhiva

Zagrljaji, pozdravi, suze, osmesi, vreli su dlanovi i obrazi od uzbuđenja. Mahanje sa svih strana. Nutkanje i uzvici da im žele sreću. Da im žele svako dobro i da svima žele pobedu.

Koliko je samo bilo važno tim ljudima da ih lepo ugoste, da se ne osramote pred najlepšom povorkom koja prolazi kroz mesto. Ta želja da im daju snage, hrabrosti, podrške je nezamisliva. Želja da budu deo tog osećaja ponosa i borbe za pravdu. Želja da budu deo stvaranja novog, dugo očekivanog dobrog života. Ta povorka dostojanstvenih promenila je život svima koji su imali prilike da je vide i da ih pozdrave. Više ništa neće biti isto…

Studenti su u četvrtak veče stigli do Inđije. Još jedan nepomenik nije im dao hali, ni salu, ni bilo koji pristojan objekat da se zaklone od januarskog noćnog mraza. Davali su stanovnici Inđije svoje kuće i stanove da prenoće, ali su studenti odlučili da budu zajedno.

Ako ne mogu svi da budu pod nekim krovom, svi će biti pod vedrim nebom!

Već dobrano umorni studenti ulaze na stadion. Onaj svetli i veći deo Inđije daje šta god može da ugosti studentsku kolonu, da se ne posmrzavaju, da ublaže hladnoću. Tu su ćebad, podmetači, šatori, vreće za spavanje, čaj, hrana. Stižu vesti do svake kuće u Srbiji da će studenti spavati pod otvorenim nebom, ali i fotografije na kojima se vidi snaga i energija mladosti. Solidarnost svih prema svima. Nešto što na ovim prostorima nismo dugo videli. Sloga!

Zemlja i trava su vlažni, zvezdano januarsko nebo svakim minutom isisava i najmanji gram toplote. Pred samu ponoć i nije bilo toliko hladno, ali već oko 3-4 sata posle ponoći i pred zoru mraz se širi u šatore, ispod ćebadi i u vreće za spavanje. Hladnoća ulazi u svaki mišić i kosti. Obavila je stadion u Inđiji. Ima zadatak da ih pobedi. Mraz i minus na ledini. Mnogi su zabrinuti, naročito majke.

Cvokotali su tu noć. Ali nikome se požalili nisu. Nepobediva srca srpske mladosti.

Znaju da se dešava nešto veliko i uzvišeno, nešto iznad svakog od njih pojedinačno.

Sa prvim zracima sunca već su spremni i na nogama. Spremaju se i kreću za Novi Sad. Iza sebe ostavljaju Inđiju i već na prvom kilometru zaboravljaju hladnu noć. Ne žele da je pamte. A i zašto bi?

A u Novom Sadu….

U Novom Sadu od ranog jutra gužva, priprema i uzbuđenje da se dočekaju beogradski studenti. Divne emocije u vazduhu od ranog jutra. Da li je sve pripremljeno kako treba, da li je sve na svom mestu, ima li dovoljno svega planiranog? Pitanja sa svih strana.

A Novosađani, kao Novosađani – jedni od najboljih domaćina. Ne mogu drugačije: široko raširenih ruku, sa lica im ne silazi osmeh, radosni u očima i sa toplim rečima, opisuju uzbuđenje pred doček studenata.

Studentska kolona je oko 18:00 časova krenula iz Karlovaca. Za njima polako ostaje Srem. Ti divni Sremci, srčani ljudi, puni životne strasti, ispratili su svoje vesnike slobode. Uzdasi i povici: “Bravo deco, bravo mladosti!” čuju se sa svih strana.

I nakon dva dana hoda i više od 80 km prvi red studentske kolone dolazi do Varadinskog mosta u Novom Sadu. Most koji spaja Srem i Bačku. Most koji spaja mladost. Most koji to veče predstavlja simbol solidarnosti, lepote i sloge. Desetine hiljada Novosađana je na ulicama. Bulevar Mihajla Pupina je mali za sve one koji žele da svedoče zajedništvu mladih ljudi.

Da svedoče novoj generaciji koja jedne druge dočekuje i pozdravlja, koji se jedni drugima raduju iako se lično ne znaju, ali vrlo dobro znaju šta rade i znaju da je to njihova zajednička borba, zajednički put za život koji je pred njima. Svesni su da u sebi nose davno zaboravljene vrednosti.

To veče po ulicama Novog Sada i po vazduhu iznad njega, razlilo se i podelilo puno toga. Davalo se u pregrštima ljubavi, pravde, ljudskosti, pažnje, razumevanja, istine, iskrenosti, nade, života, mladosti, slobode, lepote, sreće, radosti. Nikada nisam prisustvovao lepšem i nadahnutijem događaju. A video sam ih mnogo. Sve je bilo veličanstveno. Emotivno, jako emotivno.

Ljudi su iz svojih duša, iz svojih grudi davali svoje čiste emocije. Voleli su sve što je postojalo i što se moglo voleti to veče. Ljubav je zaogrnula Novi Sad. Otvorila su se srca svih, i onih na nebu i nas na zemlji. Bio je to deo večnosti.

Tu večnost su svi osetili. Ne samo mi koji smo tu noć bili u Novom Sadu, već svi koji su to pratili na društvenim mrežama, televizijskim prenosima ili preko vesti raznih medijskih kuća. Cela planeta je to veče bila dotaknuta najčistijom mogućom energijom.

Možeš biti samo lud da pomisliš da treba da pobediš tako nešto.

Ili da vodiš dijalog sa tako nečim.

Ili da pregovaraš sa takvom energijom.

Ili da pokušaš da prevariš takvu divnoću.

Sa kim bi uopšte bilo ko mogao da pregovara? Sa nekim imenom i prezimenom?

Pa to je nemoguće. Ne može se pregovarati i voditi dijalog sa nečim što je neponovljivo i pravedno, sa nečim što ne razumeš i ne shvataš. Sa nečim što nemaš u sebi.

O čemu bi pregovarao? Da se mladost manje voli? Da se pravda deli na parče? Da se istina zatvori u šator na stadionu u Inđiji? Da se Sremcima oduzmu kobasice? Da se žuljevi i krvava stopala nisu desila? Da nije poginulo 15 ljudi ispod nadstrešnice u Novom Sadu?

Da se zabrani ova silna ljubav, sloga i solidarnost u narodu?

O čemu bi pregovarao nesrećo?

Kako ti samo tako nešto padne na pamet?

Pusti, samo pusti da se desi. Nisu oni ovde ni zbog koga. Posebno ne zbog tebe.

Nisu oni ovde zbog interesa. Nego zbog života.

Ovde su zbog svih sadašnjih i budućih.

Zbog pravde za prethodne i sreće za buduće dane.

Ne pregovara se sa vesnicima slobode.

Miodrag Gavrilović