U zemlji u kojoj je normalno generalizovati, vređati i dehumanizovati, čovek se pita – u šta smo se pretvorili? Kada je postalo dozvoljeno da se deca nazivaju pogrdnim imenima samo zato što im je otac ili majka u uniformi? Kada smo odlučili da svaku profesiju svodimo na nekoliko najgorih primera, a sve ostale ljudi u njoj brišemo iz slike?
Uniforma ne briše čoveka. Iza nje stoji nečiji muž, nečija žena, nečiji roditelj. Ljudi koji su se vraćali sa ratišta prepolovljeni, ljudi koji nose rane o kojima ćute, ljudi koji rade svoj posao najbolje što znaju. Ali kada govor postane toliko brutalan da se ni porodice, ni deca, ni kućni ljubimci ne ostavljaju na miru, onda to više nije kritika sistema – to je mržnja, ogoljena i opasna.
Najlakše je reći: „svi su oni isti.“ Najlakše je proglasiti čitavu grupu krivom. A najteže je pogledati čoveka u oči i priznati da među onima koje preziremo ima i onih koji nikada nikoga nisu povredili, koji čuvaju živote, i koji samo žele da se vrate kući svojoj deci.
Ne postoji profesija koja je imuna na nečasne ljude. Ali svako ko u šaci zla vidi meru za čitav narod, čitavu struku ili čitave porodice – svesno hrani mržnju koja izjeda i njega samog. To je put bez povratka.
U šta smo se pretvorili kada smo prestali da razlikujemo pojedinca od sistema? Kada smo zaboravili da kritika treba da menja ono što ne valja, a ne da ponižava ono što je ljudsko?
Možemo se ne slagati, možemo protestovati, možemo se boriti za pravednije društvo. Ali kada počnemo da vređamo decu zbog profesije njihovih roditelja – tada više nismo društvo, već rulja.
A u rulji se ne rađa pravda, već samo novo zlo.
dr Svetlana Cvijanović
