U skupštinskom gnezdu

U vezi sa “tučom” u Narodnoj skupštini, imamo dve vesti, jednu dobru i jednu lošu.

Dobra je ta što niko od učesnika nije povređen, a loša je da su  najviši predstavnički dom i narodni poslanici izgubili i ono malo ugleda koji su do to tog trenutka imali, ako se dobronamerno pretpostavi da su uopšte i bili u plusu sa tom robom.

Zanimljivo je i to što u oštroj konfrontaciji dve grupe od besa zapenušanih protivnika, osim bojnih pokliča, guranja, pljuvanja i hvatanja za revere i rukave, ama baš nikome nisu spale ni naočare sa nosa, niti je ikome pocepana košulja, rastegnuta kravata niti su bilo kome, daleko bilo, povređeni usne, nos ili arkada. Ove potonje, lakše povrede, skoro nužna su posledica bilo kakvih iole oštrijih grupnih koškanja, bilo da se radi o deci ili o odraslim ljudima. Štaviše, često se dese i u odglumljenim kaskaderskim scenama, u fingiranim grupnim tučama na filmu. Sve je zapravo više ličilo na srpsku verziju Maorske hake, tradicionalnog plesa koji se grupno izvodi energičnim pokretima, izraženo ljutitom mimikom i borbenim pokličima. Da sličnost bude i simbolički moguća, danas se haka izvodi samo za zabavu publike, kao igrokaz.

Naravno, izostanak povreda tela ili cepanja odeće takođe može da znači da su naši narodni poslanici pokazali zavidan stepen samokontrole, uvežbanu koordinaciju pokreta i veštinu zadržavanja udaraca na santimetar-dva od protivnika, u maniru istančanijem od onog koji smo gledali u legendarnom filmu “U zmajevom gnezdu”.

Ima i onih koji veruju da je sukob do detalja unapred dogovoren i režiran, a dokaz koji se u prilog toj tezi nudi je da su se najave baš takvog zapleta pojavile na Tviteru  par dana ranije.

Ako je ta teorija mini zavere tačna, i ona sa sobom nosi dobre i loše aspekte. Dobar je taj što Srbi, uprkos tradiciji, ipak umeju do kraja da izvedu bilo koji složeniji plan a loš je u tome što opozicija opet , iza leđa naroda, pokušava da radi po tuđem štetnom diktatu i u skladu sa svojim sebičnim interesima.

Danas ljudi sve više razumeju da je Srbija suštinski okupirana zemlja i da su okupatori države tzv. Kvinte.

Za razliku od ratne okupacije, ova mirnodopska ne podrazumeva marširanje strane vojske po ulicama naših gradova, bat tuđih čizama i zvuke Lili Marlen sa Pinka ili RTS-a. Ona se ostvaruje tako što okupator uz pomoć čitavog spektra mera, finansijskih, propagandnih, marketinških, medijskih i obaveštajnih, na vlast dovodi kompradorsku “elitu” koja za njegov račun i po njegovom nalogu sprovodi mere, usvaja zakona i nameće politiku koja favorizuje okupatorove strateške i taktičke interese u praktično svim oblastima. Okupiranoj zemlji se ostavlja prostor da svoju populaciju obmanjuje i zabavlja simulakrumima suvereniteta, zastavama, beskorisnim vojnim egzercirima uštrojene vojske, sportskim uspesima, bestidnim brbljanjem zvaničnika o svetloj budućnosti i brojnim sličnim alatima uspešno korišćenim širom sveta.

Uz neke retke svetle individualne izuzetke, svaka naša vlast od Petog oktobra do ovog časa je kompradorska. Okupator je smenjuje ili podržava isključivo u skladu sa rezultatima koje joj isporučuje i čini to hladno, proračunato, bez emocija. Danas si opozicija ali već sutra možeš da budeš na vlasti ako si poslušan, ako sebi obezbediš solidnu podršku glasača  bilo kakvom demagogijom i lažima i ako dokažeš okupatoru  da nemaš nikakvih skrupula prema vitalnim interesima svoje države i naroda.

Danas je naš problem u tome što je Vučićeva vlast, iza jeftine maske suverenizma i lažne spoljnopolitičke multipolarnosti, nesumnjivo i bez ostatka kompradorska i spremna na sve kako bi ostala verna svojim gazdama, ali to nije kraj srpske drame. Takva ista je i tzv. prozapadna opozicija koja se zapravo bori za status koji kod Kvinte ima Vučić i to je suština njihovog političkog plana i delovanja. Biti bolji sluga od sluge, bolja i poslušnija raja dahijama iz Kvinte, biti Zapadu odaniji Vučić od samog Vučića, biti kalif umesto kalifa, još efikasnije prodavati Kosovo, još brže uvoditi sankcije Rusiji, još odlučnije pomagati Ukrajini i čvršće zatvarati oči na predaju srpske privrede u ruke strancima, na srljanje u dužničko ropstvo,  na mrcvarenje Republike Srpske i tako dalje.

Zapad se sa takvom opozicijom igra kao mačka sa mišem, ponižava je, vara lažnim obećanjima, ucenjuje i međusobno svađa, ali je ipak održava u životu. Potrebna mu je zbog pritiska na sujetnog i paranoičnog Vučića i služi kao strašilo kojim mu prete ako procene da se na trenutak previše uzneo ili osamostalio. Tada se on prene i vrati u položaj koji mu je prethodnom političkom dresurom određen i predviđen.

Postoji međutim i rezervni scenario koji Kvinti stoji na raspolaganju i čijoj realizaciji možda upravo prisustvujemo.

Uprkos do sada nezabeleženoj propagandi i medijskoj agresiji, Vučićeva popularnost se survava u ponor. Preterao je u svemu. Stvorio je sistem koji se razobručio i izgubio svaki kompas i meru, okupio je oko sebe fanatične sledbenike, kojima u zamenu za slepu odanost omogućava da se bave brojnim, veoma lukrativnim poslovima kojima, najblaže rečeno, usklađenost sa zakonom nije bitno obeležje. Želi da kontroliše svaku poru društva, svaki medij, ukupan život cele zajednice. Pokušava da bude otac nacije, neki savremeni Ataturk sa AliEkspresa, ali ne biva. Prevelike su to ambicije za njegove kapacitete. Pokazao je i upornost i energiju i ambiciju ali ih nije u pretežnoj meri iskoristio na polzu naroda i države, već na svoju ličnu i kamaraderijsku. Tip sistema koji je stvorio obično naposletku pojede i sopstvenog tvorca. Videćemo šta je sudbina Vučiću pripremila za desert posle obilne gozbe. Lek ili otrov.

S druge strane te zavese Kvinta ima drugu kalkulaciju. Njima je jedino važno da Srbija uspešno okonča veleizdaju Kosova i formalnim priznanjem, da se ne dovode u pitanje eksploatacija litijuma i pljačka svih preostalih prirodnih resursa Srbije, da ne posustaje utopija evrofanatizma i da u Srbiji uvek na vlasti budu one političke snage koji sudbinu države i naroda doživljavaju kao modernizovanu i pseudoevropeizovanu redakciju jugotitoističkog koncepta o “slaboj Srbiji”, odnosno o Srbima koji na Balkanu ne mogu da budu ništa više od obespravljenog, fizički obogaljenog i akulturacijom obezglavljenog naroda, sabijenog na paradržavnu teritoriju između Timoka i Drine poprečno i Kopaonika i Avale uzduž gledano.

Za te ciljeve valja imati i lokalnu vlast na raspolaganju. U poslednjoj deceniji Vučić se pokazao kao upotrebljiv i koristan igrač sa solidnim formalnim legitimitetom, stečenim uz pomoć štapa i kanapa, malo propagandom, malo ličnim zaslugama, malo izbornim potkradanjem. Sada, kada mu kola kreću nizbrdo, Zapad će da pogleda i u pravcu opozicije čiji je osnivač i pokrovitelj i pokušaće da je uvede u igru, bilo kao alternativu Vučiću, što je manje verovatno, bilo kao kartu velikog iznenađenja. To nas vraća na početak priče o memorijalu Brus Lija u Narodnoj skupštini.

Srbija se nagledala svakojakih čuda u svojoj političkoj istoriji, ali možda bi mogla da doživi još jedno.

Neka niko ne padne u nesvest od iznenađenja ako se ispostavi da je srpska haka u Skupštini bila samo dramski zaplet za odluku o novim vanrednim izborima na proleće. Moguće je da nam je, u dogovoru sa svojim kompradorima iz vlasti i iz opozicije, Kvinta pripremila novi trik. Na tim eventualnim izborima, opozicija bi po običaju izgubila, ali bi nakon proglašenja trijumfa, a po nalogu svojih pokrovitelja iz Vašingtona i Brisela, Vučić mogao nekoliko ministarskih mesta, pet-šest od dvadeset i pet, da ponudi liderima prozapadne opozicije, a sve u cilju navodnog smirivanja društvenih napetosti i stvaranja preduslova za “miran i stabilan”  put Srbije ka evropskoj Šangri-La.

Naravno, smisao te Kvintine mućke bio bi da umiri tenzije u narodu i da dovođenjem na vlast sujetnih i nesposobnih prozapadnih politikanata, omogući relativnu stabilnost i oporavak Vučiću, svom glavnom i najvažnijem “visokom predstavniku za Srbiju” i tako nastavi nesmetano da porobljava našu posustalu državu, i politički i ekonomski.

Na kratke staze od svega par godina godina, takva lažna “vlada nacionalnog jedinstva” mogla bi da im zvuči kao privlačna višestranačka arhitektura, zgodna za varanje već odavno sluđenog srpskog  javnog mnjenja.

Da li će tako zaista i biti, ostaje da se vidi, ali sve dok se ne prenemo iz istorijske kome, slične eksperimente nad nama sprovodiće svaka zapadna šuša koja ima interese na Balkanu, a ti interesi uglavnom nisu mali.

Ovde namerno nisam spominjao uspavanu tzv. patriotsku ili nacionalnu opoziciju, ali oni nažalost u ovom trenutku, nadam se ne još zadugo, igraju krajnje marginalnu ulogu.

Ima ljudi koji veruju da je taj deo opozicije zapravo ona čuvena Čehovljeva puška na zidu, koja je tu od prvog čina ali u trećem uvek opali i bitno utiče na rasplet događaja u drami. Možda i jeste tako ali u ovom trenutku je ta puška prazna i beskorisna,

Da li će, kada i pod kojim uslovima većinska politička uverenja ovog naroda, koja su uprkos svemu evroskeptična, nacionalno odgovorna, suverenistička, vezana za Kosovki zavet i preuzimanje odgovornosti za sopstvenu sudbinu iz ruku grabljivih stranaca, dobiti svoju doličnu, snažnu i delatnu političku artikulaciju, biće reči u nekoj od narednih prilika.

Vladan Vukosavljević