Treba biti, treba postojati

Zamislite da u Srbiji dođu na vlast neki drugi ljudi. Neki drugi političari i stručnjaci. A pred njima državni aparat koji je bio pod SNS vlašću čitavih 13 godina.

Zaposleni u državi, ministarstvima i upravama naviknuti na naređenja. Na pretnje i ucene.

Nema razmišljanja. Ne preteranog.

Samo napišu šta im se kaže ili potpišu tekst koji im se da.
I naravno, plate na račun kome i koliko treba.

A na vlast došli ljudi koji više od decenije nisu pronašli način funkcionalnog opozicionog dijaloga u atmosferi distanciranja jednih od drugih. Čak je upitno na koji način je propisana “podela vlasti i vladavina prava” u samim strankama kroz njihove statute i pravilnike. Da li je u strankama koncentrisana moć u jednoj ili više osoba ili postoji široko raspodeljena odgovornost, odnosno, da li članstvo jedne stranke funkciju vidi kao moć ili kao odgovornost? Da li se unutarstranačkim aktima štite načela za koja se stranke javno zalažu ili se štiti pozicija rukovodilaca? Da li se u strankama poštuju pravila, procedure, zakoni?

Pa se pitam – kada sutra mi dođemo na vlast, ko će da brani zakon i čuva vladavinu prava: osedlani radnici u državnoj upravi ili predstavnici stranaka distanciranih principa i nerazumljivog dijaloga sa šumovima?

Kako ćemo sad, kada „dođemo na vlast“, odjednom da menjamo navike, kontrolišemo ego, poštujemo zakon i procedure?
U kom trenutku pravo i procedure postaju bitniji od političkih dogovora? U kom trenutku se neće izgovarati: „jeste da ovo nije pravno kako treba, ali to nije najbitnije…“? I od kada opšte dobro neće biti pežorativno proglašavano za partikularne interese ili interese samo nekih ljudi? Kada se to menjaju životni ciljevi sadržani u izjavama tipa: „ti se zalažeš za opšte dobro, ali to nije svačiji interes. A možda si i u manjini…“? Šta je to većina? Šta većina želi?

Šta kada većina ne želi i neće da poštuje zakone i procedure?
Kada većina glasa o tome da li je prekršila poslovnik, pravilnik ili statut da li je i to demokratija? Da li demokratija postoji i onda kada postoji formalna većina koja sebe proglasi čuvarima demokratije, bez ikakvog poštovanja procedura?

Pitam, jer, šta je onda suština i smisao? Šta je koncept, sadržaj naših života, našeg življenja?

Da li ste bili svedoci da predsednik recimo nekog političkog tela ili državnog parlamenta stavi na izglasavanje neki dokument i amorfna masa digne ruku i izglasa pravno potpuno promašen sporazum, akt, zakon – šta je to? U čemu je razlika?
Da li je činjenica jača od većine? Da li je pravno valjan argument vredniji i snažniji od ličnog interesa? I da li vas brinu situacije u kojima to nije tako?

Od ove države treba da se napravi ambijent u kome si pravno siguran. Ko će to da uradi?

Kada dođeš na vlast mere se i gledaju samo dve stvari: ŠTA si uradio i KAKO si to uradio.

SNS izlazi u medije i zasipa sa pričama šta su sve uradili. Od otvaranja semafora u Kraljevu, klupa za sedenje u parkovima na Vračaru, pa do podzida na autoputu u Grdelici, digitalnih tunela, ukorićenih reka i železničkih stanica. Kada bi samo gledali ŠTA su radili, ne bi bio neki problem. Jeste idiotski da se hvališ da otvaraš semafor ili klupu, ali treba i taj semafor i ta klupa.

Međutim, problem je KAKO su to uradili. Kada se dođe do tog pitanja onda dolazi do rata na svim poljima. Tada kreće u napad mašinerija da bi odbranila „izbornu većinu“ od prava i zakona. Da odbrani lični od nacionalnog interesa.

I nema sad nikakvog žala ili izvinjenja za posledice kršenja procedura i zakona. Inženjeri, pravnici, arhitekte, stručnjaci ukazuju na propuste, govore da tako nije trebalo i da tako ne treba, ali NE. Nema izvinjenja za rušenje potpornog zida, za loše urađenu prugu do Subotice ili pad nadstrešnice. Znaju, ali ne žele da čuju. To odsustvo da ČUJEŠ, kao da im je genetski iščupan taj gen.

KAKO smo stigli dovde?

Pa zato što su postojali i postoje ljudi koji su ĆUTALI i koji ĆUTE kada su se kršila i kada se krše procedure. Ćute kada se radi protiv zakona, protiv države, protiv opštih/nacionalnih interesa.

Jer, KAKO nešto radimo najviše nas razlikuje i pravi socijalnu koheziju ili ne. To postaje primer dobre prakse ili katastrofalnih posledica. Nebitno da li je to pravni akt najniže snage ili zakon. Kad god se ćuti, nastaje procep u našim životima, a tako nastaje i procep u sistemu koji želimo da izgradimo za sve nas.

Niko ne sumnja da je važno pobediti, ali ja mislim da je važnije BITI. Treba BITI i POSTOJATI sa onim što jesmo i u šta verujemo.

Mi treba da BUDEMO. Da stvaramo odnose među nama onakve kakve smatramo da treba da postoje. Da postojimo i stojimo na našem sistemu vrednosti.

Mora postojati alternativa. Mora postojati izbor. Treba da postoji ta druga ponuda. Ne samo u strankama, nego o u društvu. Posebno u društvu.

Zamislite: postoji jedna manjina u jednoj maloj polomljenoj zemlji. Ali ta manjina ima nepokolebljive vrednosti. Jasne. Svima razumljive. Postoji neko ko veruje, ne odustaje i tu je. Postoji, kao što postoje i etičke vrednosti. One su tu, uvek pored nas. Zato su svevremenske – važe u svim vremenima. Samo je pitanje da li ćemo da ih se držimo ili ne. Da li ćemo nečije zalaganje podržati ili ne. To od nas zavisi.

I ta mala grupa, ako se dobro i pametno javno artikuliše, može da privlači kao magnet. Zato što pokazuje da ume da bude manjina. Da ima svest o tome, ali da zna da predstavlja etiku. Ako većina neće da prihvati tu manjinu i njene argumente, većina od sebe čini deo problema, a ne deo rešenja. Manjina pokazuje da je deo društva koji veruje i zalaže se za ideje i istinu. Traži iskrenost i pravdu. Traži solidarnost. Traži odgovornost.

A šta danas izaziva najveće emocije, radost i podršku? Pa mladi ljudi koji traže upravo sve ovo nabrojano. Studenti i svesni građani koje veruju u ideju i istinu. Oni postoje.
I sada je ta manjina postala većina. To treba da se zna. Čisto srce, jasna misao, snažna volja. Od jednog proglasa sa jednog fakulteta izrasla je ideja i primer za Evropu i svet. Upravo dolazi vreme kada suština kida okove lažnoj nametnutoj formi.

Zato je važno BITI. Zbog sadašnjosti i zbog budučnosti. Da možemo da se opredelimo između smisla i besmisla. Svuda i na svakom mestu.

Miodrag Gavrilović