U svakom društvu postoji granica između civilizovanog ponašanja i moralne katastrofe. Ta se granica prelazi onog trenutka kada institucije počnu štititi zlostavljače, a ne žrtve. Kada se zločini guraju pod tepih, a istina uguši – ne nastaje mir, već kolektivna trauma.
Decenijama, u tišini i pod pritiskom, brojni pojedinci ukazuju na seksualna zlostavljanja unutar Srpskepravoslavnecrkve. Umesto podrške, nailaze na zid ćutanja. A taj zid nije pasivan – on je aktivan alat u rukama onih koji moć koriste da bi zaštitili nedodirljive.
„Kada dete koje je preživelo zlostavljanje vidi da njegov zlostavljač biva nagrađen ili pozdravljen od strane najviših državnih struktura, dolazi do retraumatizacije. To nije samo bolno – to je razarajuće za njegovu psihu,“ kaže jedna beogradska psihoterapeutkinja sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa žrtvama traume.
Iz psihoterapijske perspektive, društvo koje ne priznaje traumu žrtve zapravo je ponovo zlostavlja. Neprepoznavanje, ignorisanje i javno negiranje boli stvara dodatnu, sekundarnu traumu.
„Sekundarna viktimizacija često bude gora od same traume,“ kaže klinička psihološkinja. „Kada ne dobiješ priznanje da ti je učinjeno zlo, tvoje rane ostaju otvorene, a osećaj stida i krivice se produbljuju.“
Zabrinjava i institucionalna reakcija, odnosno – njen izostanak.
„Kad se predsednik države rado fotografiše sa licima protiv kojih postoje ozbiljne optužbe, šalje poruku da u ovom društvu nije važna istina, nego položaj,“ kaže sociolog i stručnjak za političku etiku.
U takvoj atmosferi, oni koji javno govore postaju mete. Linč, diskreditacija, gubitak posla – sve su to poznate cene za uzbunjivače i borce za istinu. Ali istina je uporna. Istina ne može biti izbrisana.
Jer, kako je rekla psihoanalitičarka D. Laing: „Zdravlje nije prilagođavanje duboko bolesnom društvu.“
Zato biti „glasnogovornik“ istine u takvom ambijentu postaje najteža, ali i najčasnija pozicija.
Ovaj tekst ne traži osvetu, već odgovornost. Ne traži linč, već pravdu. Ne traži mržnju, već istinu.
Jer samo društvo koje štiti svoje najslabije – zaista je snažno.
Đakon Bojan Jovanović
