Tamnuju ti vitezovi Crna Goro, a ti ništa.

Najbolji od nas, a ti ništa.

Zamonašili se u Lazarevom bratstvu, a ti ništa.

Propeo se Lovćen da ih dogleda, a ti ništa.

Ustali manastiri da ih odmene, a ti ništa.

Digla im zdravicu Ostroška stena, a ti ništa.

Tamnuju ti vitezovi, Crna Goro, da ti ime ne potamni, a ti ništa.

Okovani- najslobodniji od nas, a ti ništa.

Imaš li Rajka, Marinka i Dragutina na pretek, najcrnja goro?!

Ćutiš ih dok te slavom pominju…

Mihailo Medenica

Pevaju iz kelija, slobodni u lancima, a ti ništa.

Blago kućama iz kojih su, u metohe su ih upisali, a ti ništa.

Na tvojem korenu tamnuju, a ti ništa.

Bez greha, na rspeću nasmejani, a ti ništa.

Ne ridaju i ne mole, no se mole, a ti ništa.

Ćutiš istim onim zverima što su te kidali na komade i što će te sutra rastrgnuti.

Hoće, zaludu im se umiljavaš, to je vazda žedno tvoje krvi, no ne mari, dala si koren za guzicu odavno, pa se sad guzicom temelji u bestragu kad si beskraj zatrla.

Oni na krstu- ti na kolenima, goro moja najcrnja.

Tamnuju ti vitezovi, ne mole no se mole, a ti slepa, gluva i nema- Kurtiju uz skute da ako te nahrani tvojim mesom…

Mihailo Medenica

Ti robijaš, moja goro crna, oni su iza stotinu brava, okovani, slobodni na zavetnoj svetinji!

Na tvojem korenu i kolevci, raskorenjena maćeho vitezova i majko svojih krvnika.

Oni su se u Dečane uzidali, najbolji od nas, a ti kamen međaš nosiš ko kaznu, ko kletvu, ko ropac po kojem te još poznaju lešinari, kružeći oko tebe…

Njihove su ćelije- kelije, u ikonama se ogledaju, a ti, moja Crna Goro..?

Sokolovi ti tamnuju a ti ništa, da zveri ne naljutiš!

Šta ćeš kad se crne orlušine nadviju i dođu po svoje, a hoće?!

Šta ćeš kad ti sokolovi tamnuju, a ti ništa!

Na tvojem korenu, na raspeću, u slavu vaskrsnih jer to si, Crna Goro- vaskrsla na Kosovu i Metohiji, rađala mošti i povijala u kivote…

Što ti sutra osvane- davno je već svanulo, ne zaboravi.

Dok ti sokolovi tamnuju – vrane će ti se na obrazu gnezditi…

Mihailo Medenica