Suze „partizanovih beba“ posle nes(p)retnog poraza od AEK-a, preciznije eliminacije iz Lige Evrope (Partizan je pobedio i regularnom delu i nakon produžetaka ali je eliminisan posle izvođenja penala) podsetila me je na plakanje kojem sam na istom mestu prisustvovao pre skoro pola veka. Tada su plakali navijači.
Tog 9. maja 1976. godine crno – beli su dočekali splitski Hajduk i obzirom da su imali četiri boda prednosti (tada se za pobedu dobijalo dva boda) u Humskoj 1 su bili sigurni da bi eventualni trijumfom obezbedili naslov prvaka i sve je bilo spremno za slavlje ali… Dres Partizana tada su nosili uglavnom prosečni igrači sa dva velemajstora – Momčilo Vukotić i Nenad Bjeković ali su kao tim delovali izuzetno skladno.
S druge strane Haduk je imao fantastičan tim. Odbranu se predvodili Buljan i Peruzović a napad je bio“strašan“, sigurno među pet najboljih svih vremena ne prostoru bivše Jugoslavije – Žungul, Mužinić, Boriša Đorđević, Jerković i Šurjak. Uprvom poluvremenu crno-beli u imali dve-tri šanse, a splićani su dali dva gola.
Svoju dominaciju gosti su nastavli i u drgom poluvremenu – (dva puta su mrežu Ivančevića zatresli Žungul i Đorđević a u listu strelaca upisali su se i Jerković i Buljan). Svo to vreme, kao i dugo po završetku meča, navijači su bez prestanka bodrili svoje ljubimce, pevali i -plakali.
Za tu podršku, do tada nevišenoj ne samo na prostoru eks Jugoslavije su na kraju prvenstva bili i nagrađeni- u poslednjem kolu Hajduk nije uspeo da pobedi OFK Beograd a Partizan je u LJubljani golom Bjekovića pobedio Olimpiju i osvojio titulu prvaka. Hoće li i ovi klinci biti nagrađeni za svoje suze? Zavisi to od mnogo faktora.
Najviše, naravno, zavisi od samih „klinaca“. Ima među njima veoma talentovane dece, ima i onih drugih. Međutim, da bi se (ne samo u fudbalu) uspelo potrebno je 10 posto talenta, 10 posto sreće a sve ostalo je „samo“ rad. Biće u njihovim igrama i uspona i padova, ali im trener Srđan Blagojević mora stalno ponavljati da će se fudbal igrati i sutra. Koliko „sutra“ biće na naslovnim stranama novina, gostovaće po raznim televizijama, podkastima… Postaće „zvezde“, saletaće ih raznorazne starlete, „navijači“ će im nuditi „zaštitu“…
Da bi o(p)stali na „zemlji“ potrebna im je podrška svih u i oko kluba. Bio sam prijatno iznenađen kada sam video više od 20.000 navijača protiv AEK-a, ali bar isto toliko ih treba biti i protiv Oleksandrije, Napretka, Spartaka…O tome kakva je razlika igrati u Budućnosti (ili bilo kom drugom klubu) i Partizanu, o životu u Podgorici (ili bili kom drugom gradu) i Beograd iz prve ruke može (i mora) da im objasni Predrag Mijatović.
Šta sve sa sobom nosi „zaštita“ koju im nude „navijači“ može (i mora) da im objasni Danko Lazović (Zemunski klan).
Na kraju, zapravo pre svega ove mladiće treba zadržati bar dve-tri godine i tu nastaje glavni problem. Gde i kako nabaviti pare? Od prodaje ulaznica, TV prava, sponzora… teško. Na „pomoć“ države ne sme se (i ne treba) previše oslanjati.
Ja ne vidim rešenje, ali sam verujem da ima pametnijih i sposobnijih koji će uspeti da pronađu izlaz iz ovog začaranog kruga. U tom slučaju siguran sam da će i suze „partizanovih beba“ biti nagrađane kao što su bile suze navijača s početka priče.
Živa Vekecki (Izvor: Danas.rs)
