Štos iz Minhena

Stajao je sam pred demonstrantima u svojoj kancelariji iza zatvorenog prostora i rekao u diktafon Suzani: „Videli ste kako sam prkosno izašao pred demonstrante.“

A onda je seo u fotelju, prekrstio noge i zapalio tompus koji mu je doneo Kokeza sa Floride. Povukao je dim, i nonšalantno, glumeći Josipa Broza izjavio: „Svi zahtevi studenata su ispunjeni.“  Ustao je da prošeta sobom za prijem. Uskoro mu dolazi delegacija iz Rusije. Mora da se spremi, da proveri najnoviji prevod Max Vebera na ruski. Spremio je citate za rusku delegaciju. Zamišljeno šeta zagledan u rasad sa Jovanjice, raspoređen po ćoškovima sobe za prijem, u saksijama, kao svako drugo normalno cveće. Misli i mršti se, kao da prekoreva sebe: „Mnogo gluposti smo napravili u Valjevu.“ Uostalom ko se sada seća Valjeva? Utom ulazi delegacija iz Moskve. Direktor FSB-a. Nosi neku spravu sa sobom. Liči na stari „Slobodin“ usisivač. „A, ne, ne tovariši. Prekinite da lažete i obmanjujete, nije bilo upotrebe zvučnog topa.“ I upravo direktor FSB-a iznenađen oštrom izjavom, pokušava da mu odgovori kako ima najnovije vesti o interkonektoru sa Bugarskom i da će Južni tok biti kičma brže, jače i bolje saradnje, on zastade, duboko uze vazduh u pluća i zakašlja se. Rus mu prilazi da ga potapše po leđima, ali on se uspravi naglo, namesti naočare srednjim prstom do iznad obrva i vrlo odmereno, reklo bi se mudro saopšti: „Ko ne voli Bugare nije sasvim normalan.“

Suzana žurno ulazi u sobu za prijem, izvinjava se gostima, uzima ga pod ruku, vodeći ga u salon i tiho mu kaže: „Mislim da je policija jednom primenila silu na protestima.“ Bio je zgranut! Nije mogao da hoda, samo se spustio u fotelju. Da li je to moguće? Gde li je policija reagovala, kad, prema kome? Da li na SNS aktiviste, junake iz Novog Sada? Ili na studente ispod njegovog prozora? Da nije na onog čoveka sa dušom, sportistu Mandića ili Koluviju zvanog Ikona? Na jednom se prepade u razmišljanju: da nije na studenta Turšiju, njegovog najomiljenijeg studenta, na njegovog ćacija, na mladića koji ga podseća na zavičaj, koji već mesecima iz ljubavi spava ispod njegovog prozora? Tu misao o takvom zločinu i teroru nije mogao da izdrži i tiho je izustio: „Dođe mi da uzmem konopče i obesim se o vetrogenerator.“

Nije mu lako. Raste mu pritisak. Suzana donosi čašu vode i haribo bombonice da se malo osveži. Već mu je lakše. Najviše voli da jede žute haribo bombone, a Suzana mu je upravo te i spremila. Iz donjeg dela hodnika, prema kuhinji, tamo gde kuva džem i ajvar sa kuvaricom Rajkom, dolaze dva novinara, na već zakazan intervju. Kako vreme leti, a aktivan je tek 26 sati ovog dana (pomisli Suzana). No, šta će, mora se odazvati sedmoj sili. Taman kad su hteli na početku da ga fotografišu za naslovnu stranu, on ispali rečenicu za naslov intervjua: „Na Tviteru nisam, da vam iskreno kažem.“ Novinari klimnuše glavom, ali postaviše pitanje o mostu preko Morave. „Planirao sam vijadukt, ali je Drobnjak kupio konjak“, reče predsednik otkrivajući da njegov autoritet nešto slabije radi oko Kruševca. Da li zbog Navipa, digitalnih tunela ili lepo ukorićenih reka, ili što su morali svu ribu i rakove da vade pa da vraćaju u reku nije siguran, ali je za svaki slučaj dodao: „Idem Srbijom i divim se sebi.“ Novinari hitro zapisuju rečenice koje on sipa brzinom munje i baš kad su ga zamolili da naprave jedan zajednički selfi, on zabrinuto reče: „Ja ne umem da se bavim propagandom. Ne gostujem često po televizijama.“

Shvatajući kakva je to tragedija, odiseja i ilijada, ekipa novinara predloži da naprave bar jednu emisiju, na primer, o izborima. „Hmmmm“ on glasno misli. Razmišlja da li da bude potpuno iskren. Podiže glavu, držeći ruke ispred sebe spojenih vrhova prstiju u obliku piramide. To je ipak njegov teren, kako bi se reklo, to mu je fah, to mu leži, pa reče: „Pobedili smo na izborima bez ijedne televizije i novina. U kampanji nismo govorili o sto evra za mlade jer nismo hteli da kupujemo glasove. Da smo hteli da kupujemo glasove, mi bi ponudili 200 evra!“ Zastadoše sa pisanjem prisutni novinari i iskolačenih očiju pogledaše u njega značajno. Ali baš, baš značajno, skoro oficijelno ozbiljno. „Da, da“, dodaje on „Nemam mogućnost da se obratim ljudima ni na RTS-u, ni na drugim medijima. Jedini sam kome na mitinzima nisu govorili političari iz Republike Srpske.“ Glavni urednik novina opčinjeno uskliknu: „Ну, это фантастика! Tак что это невозможно!“ Oduševljen, neverujući da je to uopšte moguće i da upravo radi intervju sa piscem najnovijeg svetskog bestselera „Kako sam pobedio cvetnaju revoluciju“, glavni urednik upita: „Pa, šta ćete sa studentima?“. Videvši da dominira u prostoru u kome se nalazi, to jest u hodniku prema kuhinji gde Rajka upravo sprema pohovane lignje, pun neke najnovije energije on odgovori: „Šta znaju deca šta su izbori. Obesio bih se o ovaj najveći luster ovde, samo zato što sam ih bilo šta slušao.“ Novi talas oduševljenja! Kakve mudre reči u ovim teškim vremenima, kako on prožima stvari! I taman kad je bio vrhunac divljenja njemu Srbinu, dođe Suzana i odvede novinare, a njega zamoli da hitno dođe u salu za sastanke. Čeka ga delegacija sa univerziteta. Da li rektor ili grupa dekana, nije baš najjasnije čuo. Pobele. Iskočili mu neki pečati po licu i žila na vratu. Poče da mu zuji u ušima, klecaju kolena, sav je nestabilan, seo bi na neki ivičnjak kad bi imao tu kraj sebe. Baš mu loše, oseća se kao da neki avion upravo proleće iznad stepeništa. Bukvalno neki osećaj kao da je na njega neko ispalio zvučni top sa krova palate Albanije, Bože me sačuvaj.

Ali on se nikada nikoga nije bojao, čak je jednom prilikom vrhu jedne stranke poručio da je spreman da se potuče sa njima „izaćiću sam na kraj sa njima petoricom“. Na kraju se to završilo tako što je epski, kako i dolikuje ciklusu Banjskog čojstva i junaštva, vrlo hrabro poručio samo jednom od njih: „Od tebe da se uplašim devojčice…“

U svakom slučaju, oštro je zakoračio u sobu gde ga čekaju profesori, akademci. Pogledom traži rektore i dekane, kad ono tamo Đuro. Gospon Đuro ustade i ozaren saopšti radosno okupljenima: „Narode srpski, ljubezna braćo moja. Sad mi se braćo čini, da sam dužnost svoju točno i sovjesno ispunio s požrtvovanjem života mog i zdravlja mog. Ispunio sam je kao čovek, kao sin otečestva, kao ljubitelj roda i kao upravitelj vaš, te vas dovedoh kod najmudrijeh među nama da nam kaže što nam je činiti.“

Ali, umesto brzog odgovora, vođa sa severa se zagleda u Đuru, nastade jedan čudan period tišine, pa reče: „Molim vas, nemojte da dolazite, jer bi to bio naš kraj.“ Prisutni se zgledaše sa nevericom u očima. Ali on nastavi nešto drugačijim, umerenijim tonom: „Ja sam sendvičar. Uostalom kao i vi. Vrlo dobro znamo šta nas je snašlo.“

Baš u to vreme po gradovima i selima u zemlji izbila neka buna. Ustala kuka i motika, pa zauzela drumove, hajduci po šumama. Malo, malo pa neko završi u apsu. Đuro, onako malo skamenjen, malo iznenađen, usudi se da doda još nešto: „Narod je uplašen.“ Jakako da je narod uplašen. Svi to znaju. I svima je dosta straha. Ali Đuro nije mislio na neki tamo narod po sokacima, već mišljaše i na svoju sabraću, baš te koji sada stajaše sa njim, a mislio je malo i na sebe. Strah ne bira. On hvata koga stigne i kad stigne i onda ne pušta. Međutim, vođa prekide misli svih oko stola: „Moraću da smislim nešto gore od Sajma. Drago mi je što se građani plaše.“ Gosti malo ustuknuše. Šta bi sad to značilo? Videvši da im nije jasno, on pojasni: „Nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima. Ali…“ Jedan od prisutnih, mislim da se zove Moma, Boma, Mona, tako nešto, prekide vođu konstatacijom da je imao penal, ali da je i njemu Drobnjak podvalio. Vođa ga pogleda onako beznačajno, skoro nikako, pa nastavi: „Nećemo stati sa borbom dok se ne ispune zahtevi naroda od 12. aprila. Ovde niko ne obećava kao ja. Niko to ne ume da radi. Niko ne shavata koliko je važno da se obećava, koliko to utiče na narod! Evo, na primer: da li se sećate da sam rekao da će građani Srbije do 31. marta videti najžešću borbu protiv korupcije?“ Sećamo se, kaže Đuro i stoji kao ukopan – Kako se ne bi sećali? (A sve misli da korupcija i nije tako loša, osim ako on nije uključen u korupcijsku kombinaciju. U tom slučaju korupcija je loša, jer njega u raspodeli nema i zato se u tom slučaju treba boriti protiv nje.) Međutim, vođa nastavlja: „Znači sećate se. E, dobro. I šta je bilo? Pa ništa! Ne znam da li znate? U Beogradu 50.000 ljudi ne želi da radi. Ovde nema junaka kao što je bio Murat. Vi mislite, da je lako baviti se korupcijom?“ – Gde lako! – dobacuje Goranče, zvani Kocka. Svi pogledaše u Kocku značajno, jer su i zaboravili da je prisutan. A on nasmejan i uglađen, kao da je sad sišao sa Tik-Toka.

I baš tada nailazi Suzana i poziva vođu da pređu u dvoranu gde ga očekuju radnici kineskih kompanija. „Veoma sam ponosan na poluzagrljaj predsednika Sija“, obrati im se na samom ulasku u dvoranu. Razgovor se nastavio u više nego srdačnom tonu. On se raspitivao kako im ide naplata, a oni su se žalili na radnike Srbe koji se bune kad ih neko šutira, ponižava i maltretira. Koliko je to bio dobar i vizionarski projekat, govori podatak da je bio bar 2 puta skuplji nego bilo koji takav u Evropi. Ne mogu Evropljani da stignu taj ekonomski rast. Šta da se radi, tako im se zalomilo. Kinezima je naglasio da se ne brinu oko generalštaba, dokumentacija Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture nije falsifikovana kako bi firma Trampovog zeta Džareda Kušnera mogla da realizuje projekat na mestu zgrade Generalštaba… Kinezi se zgledaše, jer kakve veze generalštab ima sa njima, no dobro. Sve za sada ide kako treba. Na kraju razgovora, ustao je i dao savet graditeljima: „Gradite niže zgrade, biće više dece.“

Na ozarenim licima kineskih inženjera razvukao se osmeh i oni počeše da skandiraju: „Žute ljude na Moravi, Aco ne zaboravi!“, a on im odgovori: „Volim vas dok skandirate.“ Jedna, reklo bi se, milina Božja i dokaz čeličnog prijateljstva.

Nakon tog sastanka, a već je radio 35 sati tog dana, napravio je pauzu da se osveži trešnjama koje je vešto jeo viljuškom. Te viljuške su bile iz escajga koji mu je dao Putin i to kada mu je poklonio pušku kralja Milana. Jeste se tada malo zamislio odakle Putinu puška kralja Milana, ali je escajg bio top.

Direktno sa tog sastanka izašao je na terasu da se obrati zemljoradnicima koji su došli svojim traktorima i okružili njegovo dvorište tim istim traktorima. Stoje tu već nekoliko dana, tražeći od njega da im kaže šta će da poduzme kao meru podsticaja u poljoprivredi, ima li nekih subvencija? Šta se planira? I dok je Đuro virio iza zavese sa prvog sprata, on je sasvim odlučno i ohrabrujuće rekao našim zemljoradnicima: „Kao indijanski vračevi molim kišu da padne!“ Da vi samo znate kakvo oduševljenje je nastalo. Đuro se tako puno iznenadio, ovim više nego genijalnim odgovorom, da se toliko jako lupio po čelu, da se čulo napolju, sve do poslastičarnice Pelivan. Pa tako je! Nama samo kiša fali, sve ostalo je ok. Kako nismo videli da je rešenje u oblacima? Posramljeni zbog svoje oholosti i ljutnje koju su pokazivali prema vođi, svi zemljoradnici su otišli iz dvorišta za 15 minuta. Sutradan je pao težak grad i potamanio im i uništio sve useve, tako da sad nemaju ništa. Ali zato nemaju više oko čega ni da brinu.

Sa terase je žurno ušao u zgradu i skoro trčećim korakom otišao do bočnog ulaza, gde se nalaze neka automatska vrata koja su baš tada bila blokirana. Iza tih vrata stajao je rektor i nekoliko njegovih saradnika. „Samo da vam kažem“ – govorio je kroz zatvorena staklena vrata, pokušavajući da ih otvori, ali nije imao snage, isto kao jednom prilikom kada nije mogao da otvori flašicu vode – „Rad Siniše Malog nije plagijat, samo fusnote nije izvlačio na pravi način.“ Rektor ga je samo pogledao. Onako gospodski prekorno. Rektor je doneo potpise dekana i saradnika sa zahtevom za vanredne izbore. Ali papir ne mogu da predaju, jer su se vrata zaglavila, a vrata su neka sigurnosna, teška, blindirana. Kao da se boji nekoga ili nečega.

Sva sreća pa naiđe Suzana. On u tom trenutku romantičarski pomisli kako je imao sreće da nabasa na Suzana u svojim ranim radovima, jer niko ne može da izdrži da ne spava skoro 40 sati dnevno kao on. A Suzana je mogla i to. I Suzana tada pozva jednog momka iz parka ispred. Kažu da je student farmacije. Često je viđen kako u ruci nosi čekić u blizini policijskih kordona, pazeći da se policajcima nešto ne dogodi. E taj student je pokušao čekićem da slomi jedno plastično kućište koje služi za hitne intervencije, ali je baš tada nestalo struje. Kako se kasnije saznalo, Grča U-es-be se svetio za smenu i hapšenje pa je njegova ekipa ložila kotlove u Obrenovcu blatom te su poiskakali blokovi u termoelektrani i Beograd ostade u mraku. U mraku su bili i on i rektor. Reklo bi se u demokratskom mraku.

Zašto i kako, ali on tom prilikom reče: „U moje vreme nema prisluškivanih razgovora u javnosti.“ Dekan FDU u tom trenutku samo pogleda naslovnu stranu novina na kojoj je pisalo da su uhapšeni novosadski aktivisti na osnovu neovlašćnog prisluškivanja njihovog razgovora koje je organizovala tajna policija, i da su već više od 2 meseca u zatvoru. „Morate se malo više potruditi“, reče dekan. „Dobro, hoću. Evo pogledajte ovu vašu Mariju Vasić. Ništa joj ne fali. Jede i pije kao zmaj.“ Rektor pozva svoje saradnike i dekane da napuste zgradu, jer očito nema smisla pričati sa zidovima.

Dok su odlazili za njima je doviknuo: „Biraću svaku reč u narednom periodu kako bih uticao na smanjenje tenzija.“ Sutradan je izabrao da uzvikne na televiziji na kojoj nikad ne gostuje: “Zatvor blokaderskim teroristima! Nema više vaših zahteva. Ne zanimaju me vaši zahtevi. Pozivam članove SNS-a da blokiraju apelacioni sud u Novom Sadu!“ Nekako su te teške reči teško odzvanjale međ’ ljudima. Mnpgi ne veruju. Murat se postideo.

U tom trenutku došla je struja. Misirac je zamenio izgorele osigurače. Kako red nalaže išao je u pratnji majora Gašpara, a sa njima je bila i gospođa Hadži Pešić. Razgovor sa vođom je počeo u elegantnom, ali opuštenom tonu. Major Gašpar se prisećao svojih studentskih dana u Minhenu. Studirao je građevinu. Jednom prilikom, išao je sa svojim kolegama do Strazbura. Kombijem. Tek što su krenuli iz Minhena pokvario im se kombi. I taman opisuje kako su naleteli na nekog automehaničara, kad ga vođa prekide svojom upadicom: „Ma nije moguće. Kažeš nedaleko od Minhena studentima se pokvario automobil. Jedan od mojih drugara iz detinjstva je automehaničar tamo, on vam je naplatio duplo više nego što bi inače, mislim 3.000 evra.“ I počeo je da se smeje. Manito, glasno, uznemirujuće. Nije stajao. „Ahahahahahaha, pa ova podvala iz Minhena je najnoviji hit.“

Misirac reče sebi u bradu: „Jozo daj vode!“ To je bio znak da krenu dalje. Gospođa Hadži Pešić je bila više nego razočarana. Počela je neka oluja. Nebo se prolomilo.

Nešto je puklo u vazduhu. Nastala je tišina. Pa onda teška, natapajuća kiša koja je udarala o sokake i ulice. Oblaci su visili o granama drveća. Kao da su vrhovi probušili oblake iz kojih je voda padala na zemlju u talasima.

Nekoliko novinskih agancija je čekalo ispred svojih Gmail naloga da dobiju najnoviju izjavu, najnovijeg predsednika u najnovijoj istoriji. Na ekrane njihovih monitora najednom iskočila je nova poruka: “Plašim se da je u meni, u mojoj glavi počelo da se pojavljuje to nešto loše, a to je kako da vratim svim ljudima koji su toliko zla naneli meni, mojoj porodici, mojoj deci i svima. Borim se protiv toga svakoga dana.” Novinarska pera su krenula da pišu o drami, o trileru koji se dešava na Andrićevom vencu. Uskoro na ekranima iskače najnovija poruka: „Dođe mi da skočim kroz prozor.“ U redakcijama fras. Niko ne diše, tzv. mrtva tišina.

Svi očekuju vesti iz Kosjerića i Zaječara.

Očekuje se pobeda studenata.

Vođa se nada da neće izgubiti. Sve je upregao. I Đuru i Turšiju. „Valjda neću izgubiti. Obećavam da ću u odelu da skočim u tašmajdanski bazen ako dobijemo tu vest u junu.“

P.S. Matrix se raspada. Život se rađa.

Miodrag Gavrilović