Predlogom svojih „mera posle“ koje je pokret „Proglas“ objavio na novogodišnju noć, ovaj pokret je izneo niz korisnih ideja za uvođenje reda u različite aspekte društvenog života, uključujući i ekonomski život, ali je, nažalost, u prvom „poglavlju“ tih mera napravio ozbiljne propuste koji mogu dovesti u pitanje kredibilitet celokupnog programa.
Konkretno, radi se o „merama posle“ u domenu pravosuđa, koje pokazuju nepoznavanje pojma tranzicione pravde i odgovarajućih etičkih principa. Evo nekoliko osnovnih razloga za ovu konstataciju.
1. „Program“ Proglasa sugeriše da će se, kada nastupi „dan posle“, prioritetno preduzeti utvrđivanje odgovornosti za nečasno postupanje nosilaca pravosudnih funkcija, po postojećim zakonima i etičkim pravilnicima. To znači da će se primenjivati zakoni i etički pravilnici koje su predložili sami nosioci pravosudnih funkcija da bi se zaštitili, a koji, osim što prosto ne zadovoljavaju elementarne stručne kriterijume u etici i pisali su ih ljudi od kojih niko, nikad, nije čak ni slušao etiku, recimo, predviđaju da etička nepočinstva nosilaca pravosudnih funkcija zastarevaju za dve godine od momenta izvršenja, tako da i u onim minijaturnim proporcijama u kojima posebno drastične etičke prestupe neko i poželi da procesuira, proces gotovo uvek dovodi do njihovog zastarevanja.
Imajući u vidu činjenicu da će, valja pretpostaviti, taj „dan posle“ Proglasa doći posle Nove godine (saopštenje je izdato na novogodišnje veče), ako ne i mnogo kasnije, faktički svi etički prestupi učinjeni pre izdavanja ovog „programa“ će samim tim „po važećim etičkim pravilnicima i zakonima“ zastareti, tako da niko neće biti kažnjen.
2. Program Proglasa predviđa i formiranje tužilačke policije, što je zahtev koji tužioci ističu već duže vreme, a koji je potpuna besmislica. Tužilaštvo nije sposobno da komanduje policijom. Protesti zbog nadstrešnice se i odvijaju velikim delom zbog nesposobnosti i nespremnosti tužilaštva da radi svoj posao, o čemu postoji ogroman konsenzus u javnosti. Dati tim ljudima, bez ozbiljne reforme celog sistema, sopstvenu policiju, predstavlja predlog koji otkriva dva zabrinjavajuća elementa.
Prvo, on pokazuje nedovoljnu promišljenost u pisanju predloga. Šta bi se desilo da je do sada tužilaštvo imalo svoju policiju? Koliko bi ljudi bilo nevino utamničeno, koliko bi nedužnih ljudi bilo izbačeno iz svojih kuća, lažnim prijavama, praćenjem „modnih trendova“ u radu tužilaštva, i sličnim zloupotrebama?
Drugo, ovaj predlog pokazuje nepoznavanje značaja i prirode policijskog rada. Policija je ozbiljna struktura koja zahteva posebnu struku da se njome upravlja. Policija ima svoju etiku, svoju hijerarhiju, svoju obuku.
Iako u policiji ima zloupotreba, mnogi ljudi koji su bili na udaru ovog i ovakvog tužilaštva su se osvedočili da su jedino od policije dobili fer i kompetentan tretman, da su policijski službenici, u onom domenu u kome su vršili procene rizika i slične radnje u sklopu pretkrivičnog postupka, bili neuporedivo iskusniji, razumniji i pravedniji od većine tužilaca.
Stavljanje policije pod komandu jedne grupe koja uopšte nije obučena da upravlja policijom, koja ne poznaje policijsku nauku ni policijsku struku, predstavljalo bi dodatnu katastrofu za pravdu u ovoj zemlji.
3. U pravom „poglavlju“ programa ProGlasa koji se odnosi na pravosuđe nema nikakve reforme pravosuđa. Tu se uopšte ne pominje tranziciona pravda (da li autori ovog poglavlja uopšte znaju šta je tranziciona pravda?), a iz tog „poglavlja“ proističe i nedovoljno poznavanje osnovnih pojmova pravosudne etike.
4. U programu ProGlasa nigde se ne nalazi preispitivanje brojnih nezakonitih i nečasnih presuda koje su srpski sudovi doneli i koje su potvrđene od strane drugostepenih sudova i u postupcima po vanrednim pravnim lekovima, a koji su doveli do toga da se ljudima uništavaju egzistencija, porodica, otimaju deca, da se oni finansijski i lično uništavaju. Te nepravde bi autori ovog prvog dela „mera“ da ostave da spavaju, dok žrtve ne poumiru. Navedeno pitanje je posebno akutno kada se radi o sudijama Ustavnog suda, koji svojim nečinjenjem godinama sprečavaju da žrtve pravosudnih zločina u Srbiji bar simboličnu pravdu potraže pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.
5. U programu ProGlasa nigde se ne pominje uvođenje posebnih krivičnih sankcija za nosioce pravosudnih funkcija, ni bilo kakvo preispitivanje njihovog znanja, njihove etičke osposobljenosti, bilo kakvo uvođenje licenci za tu profesiju, koje bi zahtevalo učenje i periodično polaganje ispita. Sve što ovo poglavlje predviđa je da neko drugi dođe na čelo ovog i ovakvog, propalog sistema, i da se obračuna sa par svojih ličnih protivnika.
6. U prvom delu „mera“ ne pominje se ni potreba da se odmah revidira krivično zakonodavstvo i utvrdi odgovornost onih „stručnjaka“ koji su u krivično procesno zakonodavstvo uveli standard „izvesnosti“ u dokazivanju. Pojam izvesnosti uopšte nije pravna, nego logička kategorija, koja je nedostižna u bilo kakvom pravnom postupku. On je verovatno uveden jer „eksperti“ koji su pisali taj zakon nisu znali da prevod engleskog standarda „izvan razume sumnje“ nije „izvesnost“. Pošto je izvesnost nedostižan standard, posledica je aktuelno stanje u krivičnom pravosuđu u kome svakakvi ljudi za sudijskom katedrom odlučuju kako hoće, i kako se njima učini ispravno, ne hajući ni za „izvesnost“ ni za „razumnu sumnju“.
7. Prvi deo programa ProGlasa ne pominje ni perverznu praksu u aktuelnom pravosuđu da sudije koje su izabrane na sudijske funkcije u višim sudovima, dobijaju funkcije predsednika nižih sudova, u kojima ne postupaju kao sudije, što je očigledna zloupotreba budžeta, sudijskih ovlašćenja i samog pravosudnog sistema. Iz navedenog prvog „poglavlja“ programa proističe da bi se ovakva praksa nastavila, umesto da bude zabranjena.
Da ovo prvo „poglavlje“ mera ProGlasa ne bi narušilo kredibilitet ProGlasa u celini, neophodno je da ono odmah bude izbrisano i da se angažuju kompetentni ljudi van pravosuđa koji će izraditi program tranzicione pravde i etičke konsolidacije pravosuđa, umesto da se protura jedna u stvari bezidejna i prazna matrica u kojoj nema stvarnih reformi pravosuđa.
Konsolidacija pravnog sistema je kičma društvenih reformi. Ako se ona izvede kako treba, nije bitno ko je na vlasti. Zato fokus treba da bude na stručnoj i poštenoj izradi ovog dela programa, koji bi trebalo da bude u skladu sa ozbiljnošću i kvalitetom ostatka predloga ProGlasa.
Aleksandar Fatić, osnivač Instituta za praktičnu humanistiku (Izvor: Danas.rs)
