Trebalo je, prvobitno, da naslov ovog teksta bude – Šta su nama studenti? No, odgovor je, ionako, odviše lak, očigledan, jasan: studenti su naša budućnost i naša savest. Pogotovo ovo potonje.
Nije težak ni odgovor na promenjeno pitanje iz naslova. Možda jeste višeznačan, možda i protivrečan. Jer, da, reč je o onom što je, u jednom času, u jednom predugom času koji traje desetak godina, usahlo u nama i oko nas. Reč je o Nadi. Pathos trenutka dopušta ovde veliko početno slovo.
I biće da nije samo posredi slučaj, nego i neka viša ili, bar, poetska pravda, to što se taj svetlucavi sabor na Slaviji dogodio u prisustvu seni Dimitrija Tucovića. (Zemni ostaci, posle šest selidbi jesu na Novom groblju, ali izvesni genius loci radi i na današnji, nedeljni dan.) Jeste, tako se nekad taj trg zvanično zvao, mada ga niko nikad tako nije nazivao. Uvek smo govorili – Slavija. I kad je tamo bio bioskop, lepa, namenski građena sala, modernistička na Bauhaus-način, kad je pored bila ona stara apoteka i knjižara, nije to bio lep trg. Mitićeva rupa, posve zapušteni – mada nekad pristojan primerak modernističke gradnje – hotel Slavija, kiosci – uglavnom K-67 Saše Mächtiga, oni crveni – sa spaljenim mesom za pregladnele noćne ptice, ne beše to velelepan deo grada. (Nije pomogla ni stilski neodređena gradnja novog hotela, a svakako ne besmislena, nezgrapna, nefunkcionalna fontana, a ni kosa terasa, tamo gde je premeštena Tucovićeva bista.)
Večeras pak (ovaj tekst nastaje nekoliko sati po okončanju skupa) Slavija je uistinu blistala, poput ulica u pesmi Vlade Divljana. Bila je lepa od ljudskih lica ozarenih Nadom, poniznih pred tragedijom, voljnih da žive dostojanstveno. Ili, bar, manje poniženo.
Zapravo, poslednja rečenica je ono što, čini se, studenti i srednjoškolci ne baštine od nas, nešto čega su lišeni: straha od nade. (Ovde, sledstveno, ide malo slovo. Jer, takva je nada u nas izujedanih zmijama, što se i guštera plašimo.)
Lepa je, dakle, bila Slavija, Trg Dimitrija Tucovića, mesto gde je on, najrodoljubiviji Srbin dvadesetog veka, s iskustvom prethodnih ratova, s jasnim stavom spram carističke imperijalne logike, s iskustvom Albanije 1912, s punom kritičkom svešću o sopstvenom narodu (danas bi ga nacoši pogrdno zvali onim idiotskim, nepismenim neologizmom, dakako) organizovao dosledne antiratne demonstracije, a onda otišao u Prvi rat da na Kolubari pogine, u Hristovim godinama, kao vojnik, rodoljub, suštinski slobodan čovek.
Stoji tako čovek, ne više sredovečan, nego u dubokom drugom poluvremenu utakmice koju zove vlastitim životom, pomalo srećan, pomalo zabrinut, najviše tužan. Srećan jer, eto, neko se ne plaši sopstvene Nade, zabrinut jer više ni ne ume drukčije (što bi rekao Filosof: bitak tubitka je briga), i tužan sa dva razloga: najpre, zbog onih petnaest ubijenih (a stojeći na mestu gde se Kralja Milutina uliva u Kralja Milana dodatno očajan znajući da silan svet što tuda silazi mora proći pored ulaza u „Ribnikar“, baš kao i što je tek nekoliko stotina metara levo ona druga crna i mrtva tačka, mesto gde su, pre dvadeset sedam godina, dva skinheda usmrtila Dušana Jovanovića, Roma iz „Ribnikarovog“ VIII2, samo zato što je Rom), a, potom, tužan i zbog činjenice da se i njegov potomak nalazi tu negde u masi nadajućih, ne, dakako, zato što je tu, nego zato što i taj mladi čovek, uskoro punoletan, mora, eto, imati svoju uličnu biografiju, bolno istovetnu predačkoj. (Decenijama se, eto, taj sve stariji čovek vuče ulicama ovog grada, tužan, besan, očajan, s nadom i bez nje, tešeći se sve težim i sve oporijim humorom.)
Slavija je nama Nada. Studenti su, takođe, Nada. Ali, ne više nama. Oni su svoja sopstvena Nada. Te je i Slav(ij)a njihova. Slavija, trg Dobre Nade.
Gorčin Stojanović /Izvor: Radar.rs)
