Opozicione stranke SSP, SRCE i ZLF imale su šansu da pokažu da su rame uz rame sa građanima i studentima, u borbi protiv režima koji decenijama uništava Srbiju. Umesto toga, videli smo staru igru maski i trojanskih konja.
Dok studenti organizuju blokade, rizikuju prekršajne prijave, batine i pritiske, političke partije im nude – mesto na listi. I to poslednje. Tako je Borko Stefanović, potpredsednik SSP-a, “velikodušno” stavio studente na začelje opozicione liste. Kao da su rekvizit, a ne motor promena. Kao da njihova borba vredi samo za dobru sliku pred kamerama.
Ali studenti nisu ni dekor ni ukras. Njihova snaga dolazi iz autentične pobune, iz jasnog osećaja nepravde. Oni ne traže fotelje, oni traže pravdu. A to je ono što današnja opozicija ne razume – jer je odrasla u političkoj trgovini, a ne u borbi za vrednosti.
Tu su i famozni zborovi, predstavljeni kao neutralna okupljanja. Navodno, to je “glas naroda”, bez politike. A zapravo – scena za stare aktere da se opet proguraju, da stave masku neutralnosti dok šapuću o listama i podeli plena. Neutralni? Samo u meri u kojoj lisica može biti neutralna u kokošinjcu.
Zdravko Ponoš i njegovo SRCE – nekada general, zatim predsednički kandidat, sada lider nove stranke. Ali ništa novo u njegovoj politici nema: isti ljudi, iste priče, isti diplomatski kadrovi koji su već decenijama u opticaju.
ZLF – Zeleno-levi front, predvođen Radomirom Lazovićem i Biljanom Đorđević, naslednik pokreta Ne davimo Beograd. Godinama su prisutni na protestima, u medijima, sada u skupštini – i sve vreme obećavaju promene koje nikada ne stižu.
A onda patetična obraćanja Briselu: “Evropska komisijo, spasi nas”. Zar građani Srbije nisu dovoljno puta gledali kako evropske institucije okreću glavu kad se ovde guši demokratija? Zar nisu baš ti isti opozicionari decenijama evropskim parolama pravdali sopstvenu nemoć?
Najveća opasnost za Srbiju nisu samo Vučić i SNS. Najveća opasnost su trojanski konji u opoziciji – oni koji pod krinkom neutralnih zborova i studentskih saveznika zapravo čuvaju status quo.
Ako Srbija hoće budućnost, mora da bude hrabra i da kaže: Nema povratka starima. Nema lažne neutralnosti. Lustracija – pa tek onda demokratija.
Jer dok oni prave liste, studenti prave istoriju.
dr Svetlana Cvijanović
