Nakon tragedije u OŠ “Vladislav Ribnikar” smatrala sam da, kao neko ko ima javnu društvenu mrežu posvećenu školi, imam moralnu obavezu da odreagujem.

Sećam se da mi je tada pisala tetka ranjenog deteta da podeli sa mnom bol. I meni je bilo važno da je neko, direktno pogođen, prepoznao da sam kadra da osetim strašan jad koji pripada i sferi kojom se profesionalno bavim. Kasnije ćemo se tetka i ja sresti, rukovati, baš ispred “Ribnikara”…

FOTO: Instagram

Sećam se i da mi je tada neko, bez slike i imena, poslao poruku da mi je bolje da ćutim, jer imam samo karijeru i svoj, dobro se sećam, jalovi život.

Pod pretpostavkom da će i sada biti takvih, jalovih komentara, osećam moralnu obavezu da odreagujem, jer tragedija u Novom Sadu, na posredan, ali jasan način, pripada sferi kojom se profesionalno bavim.

Nadstrešnice se ruše tamo gde nema znanja. Znanje se stiče obrazovanjem. U školi.

FOTO: Printskrin YouTube Dnevnik.hr

Nadstrešnice se ruše tamo gde nema vaspitanja. Vaspitanje se temelji na čistom obrazu i odgovornosti. I dobrim delom se stiče – u školi.

Srušili su nam škole. Tako je počelo.

Sada se ruši sve. Tako se završava.

Anđelka Petrović, profesorka srpskog jezika i književnosti u Matematičkoj gimnaziji