Olako kusuramo srpstvo.
Premeravamo se ko je veći Srbin, to se valjda kantari na kilo..?
Ko je glasniji, nabusitiji, namršteniji, kome pola kile raspeća bije o grudi- taj je kalup, takvome su i Dečani mali koliki je to Srbin!
Nije, bre, srpstvo trka, no hod.
Magarac će pretrčati čoveka, pa jel veći Srbin zbog toga?
U hodu nas još niko sustigao nije, a lomili su noge za nama.
Srpstvo je hod! Korak. Polako.
Kuda da Srbin žuri kad je već svugde stigo.
I tamo kud korača već je bio.
I na vrhovima što se drugi lome da ih uspenju- Srbin sedi i čeka.
Korakom je svugde stigo. Polako. Ko je još reku prestigao..?
Srpstvo se šapće, ne zaurlava se.
Srpstvo je mir u sred ognja. U sred urlika, dreke, laveža, topota- srpstvo je tišina.
Srpstvo je molitva u kojoj svako ime pomeneš bez svoje.
Molitva u kojoj nesebično daruješ Gospodu da podari onome koji ništa ne traži.
Srpstvo je suvo drvo koje vazda čudom olista.
Srpstvom naložiš bubnjaru da se nebo noću ogrije…
Srpstvo je kamičak koji podupre planinu.
Velike je stvari rodilo to malo srpstvo.
I sve se to veliko stisne o taj mali temeljac kad udare gromovi i bure.
I sve to veliko je tek polen toga kamička.
Srpstvo je opanak kojem cipela zavidi.
I nikad cipela neće biti opanak, a opanak će biti sve što poželi…
Srpstvo je zavet. Reč data vekovima da se glasnu.
Rečju Srbinovom su onoliki progovorili…
O ćirilicu su se onolike loze poštapale dok im magla i koprena nisu u kosti srasle da prokorače.
Slepi su ćirilicom progledali.
Srpstvo je ta razlika između nas i njih.
Oni strahuju ima li šta posle smrti a ni pre nje nemaju ništa, a Srbin se još na Golgoti kalemio…
I još taj sveti kalem rađa. Korak. Lak, među božurove.
Čuvaj to, Srbine, Gospod se tu tebi moli!
Pamti, da te Kosovo i Metohija ne zaboravi!
Čuvaj, drugde te ništa sačuvati neće!
Ne daj ni stopu, jer kud ćeš onda taj korak..?
A, srpstvo je korak. Hod časni.
Gde bi oni- ti si već tamo.
Kud sa strahom gledaju u neznano – ti si, Srbine, kamičkom večnost podupro…
Mihailo Medenica
