Srpski kulturni prostor kao obrazac razmišljanja

U trećoj deceniji 21. veka pred srpskim narodom nalaze se skoro svi oni isti izazovi sa kojima se suočavao i u prethodna dva stoleća. Borba za oslobađanje okupiranih teritorija, u ovom slučaju to je ponovo KiM, za ujedinjenje sa braćom zapadno od Drine, za očuvanje srpstva u Crnoj Gori i za odbranu kulturnoistorijskih i drugih prava skoro sasvim zatrtog srpskog etniciteta u Makedoniji i Hrvatskoj.

Posle ogromnih žrtava podnetih u 20. veku i jedva ostvarenog biološkog opstanka, ispostavilo se da najveći broj sudbinskih pitanja Srbi ipak nisu trajno rešili. Razlozi za to su dvojake prirode i uglavnom se mogu prepoznati kao unutrašnji nedostaci, koji su posledica istorijskih diskontinuiteta i oni veći i važniji, koji se tiču težnji velikih zapadnih sila da srpskom narodu ne dozvole rešavanje njegovog nacionalnog pitanja na Balkanu na sveobuhvatan, istorijski utemeljen i održiv način.

Rezultati 20. veka bili su poražavajući. Genocid Austrougarske, Bugara, Hrvata, bosanskih muslimana i Albanaca nad Srbima u dva svetska rata, jugoslovensko iskustvo u dva različita društveno-ekonomska modela i titoizam kao svojevrsni proizvod Hladnog rata a ujedno i  pseudokomunistička diktatura pod skrivenim pokroviteljstvom Zapada, skoro da su sasvim uništili i fizičku i kulturnoidentitetsku osnovu srpskog naroda.

Demografska struktura Balkana time je zauvek je promenjena na štetu Srba, što je pored ostalog omogućilo da lakše dođe do etničkog čišćenja srpskog naroda sa njegovih vekovnih teritorija, tokom ratova devedesetih.

Višedecenijskim zlonamernim i ideološki zatrovanim obrazovnim programima i anacionalnom kulturnom politikom naneta je velika šteta osnovnom kulturno-obrazovnom i duhovnom obrascu jedva uspostavljenom tokom borbe za slobodu u poslednja dva veka.

Krajem dvadesetog veka, ratovi izazvani indukovanom secesijom Titovih veštačkih tvorevina, sponzorisanom pobunom Albanaca na KiM i podlom i ratnozločinačkom agresijom NATO pakta, ponovo su Srbima pokazali da im sa zapada već više od dvesta godina neprestano stižu dve bujice.

Prva je bujica značajnih kulturnih uticaja koji su posle vekova provedenih u otomanskom ropstvu bili neophodno sredstvo za oporavak i preporod naroda kome su razvojni diskontinuiteti i preskakanje renesanse i industrijske revolucije pretili trajnim istiskivanjem sa istorijske scene. U okviru toga, uobičajenim krvotokom kulturnih razmena i prenosa, zajedno sa književnošću, muzikom, slikarstvom, naukom, sistemom školovanja, načinom savremenog odevanja i drugim uticajima,  dolazili su i moderno zanatstvo, nove poljoprivredne alatke i tehnike, mašine, savremena zakonska rešenja u raznim oblastima i drugi elementi važni za ustajanje na noge nakon viševekovnog posrtanja.

Krahom svoje srednjevekovne države i zahvaljujući brojnim istorijskim neprilikama, srpski narod ostao je da živi podeljen u dve međusobno suprotstavljene i neprijateljske formacije, islamskog Otomanskog carstva u svojim istočnim područjima i pod vlašću Mletaka, Austrijanaca i Mađara, dakle u rimokatoličkom svetu na svojim centralnim i zapadnim istorijskim teritorijama.

Obe ove istorijske strukture bile su uglavnom izrazito neprijateljski i kolonizatorski raspoložene prema Srbima, najpre i najviše iz verskih a odmah iza toga i iz šovinističkih pa i rasističkih razloga.

Snažne manifestacije tih istorijskih repertoara sačinjavale su drugu bujicu koja je Srbima stizala sa Zapada paralelno sa onom kulturnom, prosvetiteljskom i inovatorskom. To je bujica zapadnjačke arogancije, prezira, antagonizma pa i mržnje.

Ona prva je spontana i prirodna, nezajažena i neometana, upravo ona koja karakteriše kulturne razmene i strujanja. Druga je politička, religijska, ideološka, veštačka, doktrinarna, isključiva i nepomirljiva.

Slabljenjem i povlačenjem Otomana sa Balkana, Srbima se naoko pružila prilika da se trajno pridruže zapadnom kulturnopolitičkom krugu ali se ispostavilo da je zapadnoevropski rimokatoličko-protestantski izazov za Srbe gotovo jednako opasan i smrtonosan kao i onaj islamsko-anadolijski.

Ako potražimo uzroke i objašnjenja za takav stav Zapada onda će nam, uz izvesna pojednostavljenja rečeno, možda najviše pomoći uvid značajnog srpskog istoričara i polihistora Milorada Ekmečića. On je to objasnio tradicionalnom zapadnom rusofobijom i  strahom Zapada da u nekom trenutku, zbog bliskosti i čvrstog prijateljstva, Srbi ne postanu „ruski konjovodci“ za toplo Jadransko more, odnosno, da kao najveći narod na Balkanu ne dođu u priliku da Rusima budu i značajni vojni saveznici. Ako tome dodamo i hiljadugodišnju zlokobnu mržnju Vatikana prema pravoslavlju nastalu zbog raskola 1054. godine, dobićemo manje-više preciznu sliku okolnosti.

Jasno je dakle da Srbima istorijsko trajanje nije bilo lako, naprotiv. Vekovi robovanja pod Otomanskom vlašću, osim trajnog prelaska ogromnog broja ljudi na islam i stvaranja neprijatelja od dojučerašnje braće, doveli su, razumljivo, i do širenja tzv. rajetinskog mentaliteta u delu naroda, što je u određenoj meri usporilo i otežalo borbu za slobodu. Na svu sreću, narodna vitalnost i herojska dimenzija srpskog identiteta ovim nisu bili trajno i sveobuhvatno oštećeni, ali se ova delimična mentalitetska promena neprijatno duboko usadila u deo nacionalnog karaktera i umela je povremeno da oteža važna nacionalna pregnuća.

Pored prelaska na islam, robovanje pod Otomanima i česti srpski ustanci odnosili su veliki broj života najkvalitetnijih ljudi u narodu i slabili su njegove genetske i druge potencijale. Velika seoba Srba krajem 17. veka desetkovala je broj naših ljudi na Kosovu a brojni srpski ustanci u Hercegovini i u Bosni, od pedesetih godina 19. veka pa sve do Berlinskog kongresa odneli su i više od 100.000 srpskih života, da pomenem samo neke od važnih, slavnih ali i tragičnih epizoda. Obrazovni sistemi u Srbiji nisu u naraštaje učenika usadili dovoljno preciznu sliku o obimu nacionalnog stradanja tokom vekova, u ratovima ali i u miru. Malo je poznato da je Hercegovački ustanak, poznat i kao Nevesinjska puška, po obimu bio najveći ustanak srpskog naroda od dolaska Turaka, ali nažalost ne i po direktnim rezultatima tog ogromnog herojstva i stradalništva. Predugo trajanje otomanske okupacije bilo je skoro fatalno za Srbe ali se skoro ista ocena može dati i za drugu vatru na kojoj nas je istorija pekla.

Raskol iz 1054. godine doveo je do duboke i teške podele među hrišćanima, takve i tolike da je pojam „mržnja“ možda i njena najupečatljivija karakteristika. Taj odnos nije sasvim u ravnoteži sa obe strane, jer je u ljudskim žrtvama i svakovrsnom satiranju, tas ubedljivo pretegao na rimokatoličku stranu. Agresivni i nemilosrdni rimokatolički prozelitizam naneo je Srbima skoro istu štetu kao i ropstvo pod otomanskom vlašću.

Ovakva verska i nacionalna isključivost, kulminirala je u tzv. NDH i u genocidu koji su Hrvati počinili nad Srbima u periodu 1941-1945. Takvu ili sličnu tragediju u Drugom svetskom ratu, druga dva stradalnička naroda, Jevreji i Romi, nazvali su pojmovima iz svog jezika, Holokaust ili Šoa, odnosno Porajmos ili Samudaripen, upravo iz potrebe da i u sopstvenom jezičkom registru pronađu osnov za opis neiskazive tragičnosti sopstvenog stradanja. Budući da je genocid Hrvata i bosanskih muslimana nad Srbima u periodu 1941-1945 najveće stradanje Srba u poznatoj zapisanoj istoriji, podržavam one koji predlažu da tu tragediju nazivamo Veliki pokolj.

Položaj Srba u rimokatoličkoj zoni i pritiske da budu konvertiti, u vremenima pre Velikog rata, verovatno najbolje opisuje „Pilipenda“, pripovetka velikog srpskog pisca iz Dalmacije, Sime Matavulja.

Sa takvim, teškim i tragičnim istorijskim i sudbinskim nasleđem zakoračili smo u 21. vek, napustivši krvavi dvadeseti pod udarima kasetnih bombi NATO pakta i na ivici građanskog rata.

Zapad nam otima Kosovo već tri decenije i nada se da će u srpskom narodu uspeti da pronađe izdajnike koji će sa tim i formalno da se saglase na direktan ili indirektan način. Pokušavaju već 150 godina da srpsku državu na Balkanu suzbiju na najmanju moguću neprirodnu meru i da je uguraju u Prokrustovu postelju ograničenog prostora između Drine i Timoka. Kidišu na nas i na naše pravo na istorijsko postojanje kao gladni kurjaci.

 Deluje kao da su se zbog svega toga Srbi umorili od istorije, natalitet je u velikom padu, mladi napuštaju zemlju, privreda i resursi prelaze u ruke stranaca, narod je sit i varljive politike i korumpiranih političara.

Neizvesno je šta donosi budućnost. Stare izazove i probleme u novom ruhu ili sasvim nove okolnosti.

Na poznatu dilemu Černiševskog „Šta da se radi“ i kako Srbi da se pripreme za izazove budućnosti, odgovor nije lako dati.  Obično se posegne za standardnom himnom trgovačke epohe koja kaže da jačanje privrede i povećanje bogatstva naroda rešavaju skoro sve probleme. Tom jednostavnom i privlačnom principu možemo da suprotstavimo zrelu i mudru misao američkog istoričara i profesora filozofije Vila Đuranta koji kaže: „Napredak znanja, nauke, udobnosti i moći, samo je napredak sredstva. Ako nema napretka cilja, svrhe ili želje, onda je napredak zabluda“.

Sklon sam da verujem da je proslavljeni autor „Istorije civilizacije“ bio u pravu. Svaka stvar koju vidimo u materijalnom svetu, prvo je nastala u čovekovom umu u mikrokosmosu ideja. Tek nakon toga, stvorena u metafizičkoj formi ona stiče potencijal da bude ovaploćena u stvarnosti.

Koja bi onda to ideja bila koju Srbi prvo treba da formiraju i razrade kako bi ona stekla potencijal da se nekada ostvari? Koji principi pretvoreni u praksu mogu da nam pruže relativnu izvesnost oporavka i opstanka u istoriji?

Mislim da je to ideja stvaranja, prihvatanja i učvršćivanja opštenarodne svesti o postojanju istorijske kulturne, identitetske, etičke, etničke, jezičke i iskustvene povezanosti naroda u dugim hodnicima istorijskog bitisanja. Ideja o srpskom kulturnom prostoru.

Srpski kulturni prostor je onaj geografski prostor na kome je srpski narod tokom dugog trajanja u istoriji ostavio nesumnjive tragove svoje materijalne ali i nematerijalne kulturne baštine. To su sakralne i svetovne građevine, spomenici, materijalna umetnička dela, jezik, usmena tradicija, znanja i veštine koje se odnose na prirodu i kosmos, izvođačke umetnosti vezane za pevanje i igranje, tradicionalni zanati i srodne stvari i ideje, ukupni plodovi narodne kulture.

Srpski kulturni prostor, tako posmatran, prostire se od Atosa i manastira Hilandar na jugoistoku Balkana do Trsta na severozapadu i od Boke i Skadra na jugozapadu do Arada i Sent Andreje na severoistoku i severu.

Nesumnjivo je da taj prostor, istorijski gledano, Srbi dele i sa drugim narodima, ali kulturnim prostorima koegzistencija ne ugrožava ni postojanje ni delovanje. Naprotiv, mudro iskorišćene, te okolnosti mogu da budu i komparativna prednost, pre svega zbog česte i intenzivne međusobne razmene kulturnih strujanja i uticaja.

Dugotrajna antisrpska propaganda i postupci Vatikana, Austrougarske, Turske, Kominterne, KPJ i danas NATO i EU, donekle su uspeli u nameri da kod nekih Srba delimično izbledi integralna srpska svest i to u dva pravca. Jedan, onaj pogubniji je stvaranje novih nacija od srpskog etničkog korpusa a drugi je shvatanje da je srpka država koja je savijena oko doline reke Morave zapravo jedino mogući i dozvoljeni format srpske državne i etničke ideje. Srbe, kao najbrojniji, najrasprostranjeniji i državotvorno najmoćniji narod na Balkanu, trebalo je potisnuti, suzbijati, uništavati, prisiljavati na promenu vere, nacionalno dekodirati i izazivati kod njih osećanje manje vrednosti i odstranjenosti iz glavnih tokova evropske kulturnopolitičke istorije. U mnogome se u tome i uspevalo, najviše u fizičkom uništavanju, ali Srbi su pokazali i pokazuju iznenađujuću vitalnost, uprkos izvesnom posustajanju u poslednje dve decenije.

Za osnaživanje te vitalnosti, neophodna je opredeljenost ovog ali i sledećih naraštaja ljudi, da kroz jasnu i pametno osmišljenu identitesku i kulturnu politiku, stvaraju kod Srba osećaj i svest i o njihovoj međusobnoj aktuelnoj ali i dijahronijskoj pa i transistorijskoj povezanosti. Ta svest može predstavljati snagu i oslonac za neko buduće povezivanje Srba, kada istorijske okolnosti budu povoljnije ili kada se Srbi za takvu povoljnost sami izbore.

Svest o sopstvenom trajanju i  o prolaznosti velikih nevolja i stradanja psihološki je faktor od velikog značaja za opstanak naroda.

Ako na trenutak zamislimo nekolicinu Srba koji su u drugoj polovini osamnaestog veka negde, recimo na obali Drine, Cetine, Neretve ili Morave, sedeli i očajavali nad beznadežnim položajem srpstva, lako bismo mogli da razumemo njihov crni istorijski pesimizam. U tom trenutku, jedan deo srpskog naroda bio je već vekovima u otomanskom ropstvu, polovina se poturčila, narod je u najvećoj meri napustio Kosovo u Velikoj seobi. Sveštenstvo je malobrojno i uglavnom slabo pismeno, škola nigde, ljudi mahom neobrazovani, raštrkani po brdima i planinama, daleko od puteva i trgovine, turski zulum strašan i za današnja merila nezamisliv. Drugi deo naroda, u sličnim je okovima i pod jarmom, prema „šizmaticima“ nemilosrdnog Vatikana i rimokatolicizma.

Tek ponekad, u srpsko selo bane guslar i peva o nekadašnjem sjaju srpskih dvorova, o elegantnim srpskim prinčevima, lepim i pametnim princezama, hrabrim vitezovima i mudrim i odvažnim kraljevima i carevima. Time guslar zapravo obavlja neprocenjivo važnu grupnu psihoterapiju i ljudima daje lek kroz poruku da oni danas nisu robovi i parije zato što su takvi samim rođenjem ili rasnim i karakternim osobenostima manje vrednosti nego što su tuđe, već je to samo privremeno stanje u datim prolaznim istorijskim okolnostima. Prolaznim. Ako ste jednom imali carstvo, gospodstvo, ugled i uvažavanje, imaćete ga opet, kad-tad. Samo verujte u sebe i borite se. Sve je prolazno i sve se vrti u krug. Ponovo ćete biti narod osovljen na svoje noge i sa sopstvenom državom ako vidite i razumete istorijsku panoramu svog postojanja, svoju veličinu, snagu i potencijale koji čekaju da budu pobuđeni ako budete vredni, pametni i ako verujete u sebe i svoj narod. „Ali ko će, kada, kako, malo nas je i bez snage smo“? zavapiće izmaštani junaci naše priče i biće u pravu, za taj čas, za taj momenat.

Ali već sutra ili tih dana i meseci, čuće se negde na srpskom prostoru plač novorođene bebe i zaljuljaće se kolevka u kojoj će biti Karađorđe, Dositej, Vuk, Hajduk Veljko, Miloš i mnogi drugi koji će Srbima vratiti čast i doneti slobodu. Iz zdravog stanja svesti krcatog verom i potencijalima, neminovno će se rađati cveće prosperiteta i preporoda. Iz pustopoljine i korova rodiće se samo očaj, pesimizam i propast. To je zakon istorije i zakon života.

Kroz tamu koja obavija budućnost, probijaćemo se kao narod do svetlosti, ako pored drugih vitalnih osobenosti, budemo imali svest o nacionalnoj povezanosti, o celini slike i o zajedničkom srpskom putovanju kroz istoriju.

Za nas moraju biti deo iste tkanice i Studenica i Gračanica kao i manastiri na Cetinju i Krki, Prohor Pčinjski i Žitomislić, Fruška Gora i Dubrovnik, Prizren i Knin, Skoplje i Banja Luka. Blizu njih teku svete reke srpske sudbine, Vardar, Morava, Drina, Neretva, Vrbas, Sava, Dunav i druge. Sa obala Jadranskog mora mašu nam brojni Srbi katolici koji su uneli dah Mediterana u našu kulturu i mentalitet.

Pred našim očima i u našim udžbenicima, zagrljeni moraju stajati kao u Brankovom kolu, svi Srbi koji su svom narodu doprineli pameću, mudrošću, umetničkim darom, pismenošću, hrabrošću i drugim darovima sudbine.

Videćemo u tom razigranom kolu kulture Dositeja, Simu Sarajliju, Ćopića, Dučića, Rakića, Mrkalja, Predića, Šumanovića, Ivu Vojnovića, Marka Murata, Jakova Ignjatovića, Grigorija Božovića, Mokranjca i bezbroj drugih velikana poniklih, stasalih i razbokorenih na srpskom kulturnom prostoru.

Ako nove generacije Srba budu negovale takvu svest, ako im pred očima budu treptala kandila iz Peći i ako budu čuli gusle sa Romanije a dušu im bude razgaljivalo i ojkanje iz Like i Mokranjčeve Rukoveti, ako budu ponosni na sopstvena postignuća u dugom istorijskom trajanju i svesni uloge svog naroda u istoriji, onda ćemo imati šansu i da budemo bolji susedi drugim narodima koji pored nas žive i da postepeno ojačavamo svoje pozicije do neke nove istorijske prilike u kojoj možemo da ispravimo brojne nepravde iz prošlosti.

Kapija Hilandara, palata Gopčević u Trstu, srpska Saborna crkva u Sent Andreji, mesto na kome se nekada nalazio pravoslavni hram, crkva svetih Ćirila i Metodija na Visu, mesto na kome se nalazio manastir Bogorodice Stonske na Pelješcu, Boka Kotorska i Skadar, spoljne su granice srpskog kulturnog prostora.

To je fizički ali i duhovni metaprostor u okviru koga su živeli ili još uvek žive Srbi koji su u njemu posejali tragove svog nasleđa i svog postojanja.

U okvirima tog prostora, pored Srba i sa Srbima živeli su i žive i drugi narodi sa svojim delima i tragovima.

U tom prostoru jedan je srpski jezik srpskog naroda, sa dva izgovora i nekoliko dijalekata.

Tri su vere kojima Srbi pripadaju, od kojih je pretežna pravoslavna. Odanost Kosovskom zavetu sveprisutna je moralna vertikala kod svih Srba.

Osećaj srpskog jedinstva unutar tog prostora mora biti snažan i sveprožimajući.

Istu, zajedničku srpsku sudbinu opisivali su pisci od Matavulja, Njegoša, Andrića, Kočića, Crnjanskog, Stankovića, uz brojne druge velikane pisane reči.

Umetničku i religijsku viziju sveta slikali su srpski umetnici, od fresaka u Mileševi i Sopoćanima, preko Arse Teodorovića i Teodora Kračuna do Paje Jovanovića i Petra Lubarde.

Ovaj naraštaj Srba koji živi u 21. veku, u obavezi je da obnovi i unapredi svest o srpskom kulturnom prostoru, da je prigrli i osnaži.

U obavezi je i da zaleči rane koje su srpskoj svesti i tradiciji, u 20. veku naneli jugoslovenstvo i titoizam, dve pogubne istorijske autoimune pošasti.

Dužan je da širi ideju srpskog duhovnog i identitetskog zajedništva i bliskosti.

Isti moraju da mu budu Srbi iz Temišvara i oni iz Hercegovine i Boke, oni iz Kumanova i oni iz Rijeke, Sarajeva, Mostara i Ljubljane, koliko god da ih je tamo preostalo.

Srbi iz svih epoha i sa svih tačaka ovog prostora moraju se i sada i u budućnosti, preko i iznad buke istorije, ratova i nesreća, čuti, razumeti i pružati ruke jedni drugima.

Ako tako ne bude, naši će se neprijatelji postarati da trajno nestanemo sa istorijske scene i da za nama ne ostane ni jedan jedini krajputaš da svedoči o našem postojanju i trajanju.

O milenijumskom krvavom hodu jednog naroda ka pravdi i slobodi.

Vladan Vukosavljević