Najradije bih ćutao uz tu kafu u zoru, na izdisaju noćne smene, ali on ne zaklapa…
Oduševljen je Srbijom i Srbima, čitao je, slušao, pitao, gledao…ne znam zaista, tek dosta zna ali mu ništa nije jasno.
Zapravo, nije mu jasno zašto uvek naglašavam da smo jednostavan narod koji je lako razumeti, ako razumeš čoveka.
Slava Srbinova nije u nadljuskosti, kako on doživljava, već u ljudskosti, kako jeste!
Objašnjavam mu, kroz gutljaje te jutarnje čemeruše, da smo potomci njiva i težaka za plugovima, dobrih ljudi koji su ponosno nosili svoju muku, hranili svoju čeljad i zahvaljivali se Bogu na svemu.
I na imanju i na nemanju.
Srbin je čovek!
Ne kune njivu kad ne rodi, reke kad poplave, kiše kad ponesu sve, ognji kad sagore šume…
Prekrsti se, pa polako, uz Božiju pomoć, nanovo sve, i svega bude.
Srbin je čovek!
Ima Gospoda i ima obraz, i šta čoveku još treba?!
Velim mu kako su moji đedovi bili gorostasni orači i kosci, a ne ratnici.
Za Boga i obraz su sa njiva i otkosa, onako blatnjavi i umorni, jurišali da ko vrane poteraju dušmane, pa trkom nazad da brazde ne okamene i otkosi ne zatrave.
Mrtvi su se vraćali za rala i kose.
Nisu moji bili ratnici, no borci, razlika je to!
Ratuje se za plen, a bori za Boga i obraz, jer šta je čovek bez toga.
Srbin je čovek!
Šta će mu plen: ima on svoju njivu, svoju šljivu, svoju reku, svoja kusa četri zida i komotan grob.
Tek u njemu Srbin odmori od kose, rala, juriša, setvi, žetvi, naviljaka i naramaka.
I ne žali se. Nikome! Ni Bogu!
Bog se nekada izjada Srbinu kad zasednu pod krušku divljaku, a Srbin okači kosu il motiku o najnižu granu, pa sluša i ćuti.
Nikada Gospoda odao nije!
Što mu je Gospod rekao to je ko najveću tajnu posejao u najdublju brazdu.
I rađa…
Doveka će.
Jer Srbin je čovek!
Borac. Ratuje se za krv i plen, a bori da ti ne raskivaju tarabe i raspeća!
Viši sam ja od prađedova, al nisam veći.
Male su mi njihove kape, a čitav mogu stati u njih.
Sve ćeš znati o Srbinu kad budeš znao sve o čoveku, a sve stane u obraz i veru, pa uči…
Ako si očekivao kazivanje o nadljudima grdno si se prevario- nema ih!
Ne u mome selu.
No, ima ljudi, a nad ljudima Bog, i u svakome selu po jedna kruška divljaka gde sednu da se razgovore…
Srbin je njiva i livada.
Njiva moštanica i livada plaštanica, pa polako ralom i kosom…
Poseje muku dobroga čoveka- požnje svece i svetitelje.
Nema veće priče o Srbinu od te, lagali su te!
Priča o čoveku je mala, a činjenje čovekovo je veliko, al da se o njemu mnogo ne priča.
Velike su priče onih koji ih ni za čašicu rakije nemaju, a činjenja Srbinova su sve ove gorde planine.
Nisu bile tu kad se Srbin moj kućio.
Jedva mladice možda, pa je svaku svojom slavom i mukom kalemio, i eto ih sad…
Ustrči na njih i eto ti velike priče o malome čoveku.
Planine za njim ostaju, i na vrh svake po kruška divljaka…
Čovek i nad čovekom Bog.
Borili se jedan za drugog dok su neki ratovali…
To ti je sve što treba da znaš o Srbinu.
Neka te drugi o sebi lažu, ja neću, imam dovoljno istine.
Gospoda i obraz, livadu i njivu, i sve vreme ovoga sveta da ti ne kažem mnogo…
Nasledio sam planina, žurim da rasejem polen, da se mladice novih zapate…
Srbin sam- čovek!
Potomak i predak seljaka s Božijih njiva…
Mihailo Medenica
